Позориште као инструмент политике

Већ десет година иступам у јавност, истистирам на поновном успостваљању наших културних веза. И представу „Двије” Тене Штивичић сам пре 10 годана радила у Атељеу 212 са жељом да направимо корак даље. То није успело! Била је то својеврсна реакција на отказ који сам добила у ХНК због неуспјелог покушаја гостовања ХНК у ЈДП и обратно. Пишем о тој теми редовно, последњи текст о потреби лечења хрватско-српских рана културом изашао ми је у дневнику 21. стољеће пре недељу дана. На жалост нисам задовољна помацима јер мислим да су то само индивидуални покушаји... каже Сњежана Бановић, хрватска редитељка и професорка Академије драмских уметности у Загребу која је протеклих дана била гост Београда.

Повод њеног гостовања било је представљање књиге „Држава и њезино казалиште: Хрватско државно казалиште 1941.-1945.” у издању Профил-књиге. Бановићка је ово дело написала са амбицијом да прошири свој докторат о друштвеном и организацијском аспекту Хрватског државног позоришта од 1941. до 1945. године. Ову смелу редитељку упознали смо пре 10 година када је још много чега треперило у ваздуху после познатих догађаја из блиске прошлости. Сњежана Бановић била је прва хрватска уметница које је радила у Београду, после тог периода, тачније у Атељеу 212 где је са великим успехом поставила комад „Двије” Тене Штивичић.

У међувремену смо пратили њене бурне полемике са хрватским колегама у којима има прилично оштрих речи, повишеног адреналина, отвореног сукоба...

- У перманентном сам сукобу са хрватским позоришим естаблишментом, који по мени већином чине људи који су изашли са неких политичких листа, веза које чак ни нису политичке, већ кумовске, братске, брачне. Које углавном фигурирају са позиција моћи. Зато сам у перманентном сукобу годинама, са некима сам чак и на суду. Воле да ме туже за клевету. Не знам, једноставно је то једини пут за који сматрам да је правилан: да кажем што мислим, да именујем ствари правим именом, појаве за које мислим да у великој мери коче хрватску културу, посебно позоришну. Мислим да се на пољу наше културне политике неће догодити ништа док се не превазиђе тај критеријум подобности и послушности, а и поново не успостави принцип знања и талента. За мене је ово што радим једини пут. Не могу да ћутим. Са режијом сам већ посустала, јер ме у Загребу не ангажују управо због тога, у већини позоришта, али радим вани и баш сам прави провинцијски редитељ. То ми је драго, лажни сјај метрополе која то није ме уопште не импресионира. Драже ми је и занимљивије да радим у Вараждину и Пули. Поред тога, имам и све мање времена за режију, јер све више пишем. Ускоро ће бити објављена и моја нова књига у којој ће бити штампане све моје полемике, предлози реформи, разне анализе и слично, све у прилог изласка нашег позоришта из дубоке кризе, каже наша саговорница.

Интригантна књига Сњежане Бановић „Држава и њезино казалиште...” истражује низ непознатих догађај, трагичних глумачких судбина у периоду између 1941. и 1945. године. Током три истраживачке године Бановићка је обишла многе архиве и фондове, проучила бројне текстове из новина, часописа, периодичних књижевних издања. 

– Кад сам пре пет година морала да одлучим коју ћу тему пријавити за докторат, размишљала сам која ми је област најнедоступнија и најнепознатија. Почела сам студентима да предајем о организацији хрватског позоришта током 20. века и схватила да имамо легенде и већ завршене ставове без нарочитих неслагања. Када се говори о раздобљу између 1941. и 1945. толико много је написано о партизанском позоришту, и о позоришти до пре 1941. године. Ту наступа мрак, идемо у непознато. Једноставно је владао став да се тамо није догађало ништа јер солицализам није желео да говори о том раздобљу. Све је било завијено са низом завеса. Имала сам жељу да у позоришном смислу то мало разгрнем. Нисам имала појма шта ме све чека. Ипак, била сам изненађена шта сам све пронашла међу папирима који су били доступни, али и добро чувани, с вишедеценијским ставом да о томе не треба писати, прича Бановићка и додаје:

Такве ствари и истраживања увек доносе нешто што се зове суочавања, а што нама пуно недостаје. Књига је посвећена младим глумцима: Вељку Илићу, Војку Кавићу, Ради Сладићу и Ивану Штрку који су због свог порекла и политичких ставова били ухапшени, мучени и врло брзо убијени. Они су сви били непознати широј јавности па усташе нису очекивале да ће доћи до неких већих проблема, а тако је и било. Никада нисам за њих пре тога ни чула. Посвета је настала и због тога што су сви страдали у истом добу у којем су данас моји студенти.

Књига Сњежане Бановић бави се и злоупотребом позоришта у политичке и идеолошке сврхе.

Позориште је заиста великим делом било инструмент политике Анте Павелића јер је само по себи организам који свакодневно прима у себи велики број људи спремних да приме нове пропагандне и идеолошке поруке са сцене, и то од стране људи које уживају у јавности велики углед јер су познати уметници. Парадоксално, можда су баш тада највећи хрватски уметници били на врхунцу својих каријера. Тако се догодило да су оперски, балетски, драмски прваци били врло утицајни. То се могло употребити у разне сврхе што се и радило. Поред тог редовног репертоара који се свакодневно изводио на две сцене, паралелно је режим и његове институције организовао своје програме. Значи позориште је било терен за чисту наци-фашистичу и усташку пропаганду и тзв про„свету”, закључује Сњежана Бановић.

----------------------------------------------

Продуценти нису људи који носе кафу

Сњежана Бановић ради на одсеку продукције на Академији драмских уметности у Загребу.

–Та области још увек није довољно схваћен ни на Академији, ни у позориштима. Још увек се мисли да су продуценти људи који носе кафу, и у последњим тренутку налазе спонзоре, да то нису креативне особе, а нарочито не уметници. Да нису људи који се баве уметношћу, већ новцем и пуком организацијом. Дакле и у Загребу, па и Београду, Љубљани, Тузли... мора да се радити на промоцији продуцената као креативног занимања које има везе са уметношћу исто толико колико има и режија, или било која позоришна дисциплина, објашњава уметница.