Споровозна ургентност

Јасна визија и њено уважавање нису на цени у нашем друштву, па следствено, ни у здравству. Тако је, још у „великој” Југославији, Војномедицинска академија постала пионир у лечењу срчаних мана, мада је превасходна мисија требало да јој буде збрињавање рана и повреда. У јавности се највише и афирмисала у области урођених и стечених оштећења срца, али је зато за једног од најпознатијих генерал-пуковника, када је доживео преломе костију, спас потражен у цивилној установи за ортопедију и трауматологију. Но, имало се, могло се.

У садашњој већ пословично драматичној беспарици српског посрнулог здравства изузетно је важно да се оскудна средства троше што рационалније, што значи да се не дуплирају капацитети, а посебно не по цену запостављања основне намене установе. Ова здраворазумска логика обично подлегне тесту одрживости у нашој извитопереној пракси.

Последњи пример је поносно обнародована вест да је у Ургентном центру обављена прва лапароскопска операција рака дебелог црева („Политика”, 28. јануарa). Обећање стручњака те установе је „да ће се трудити да за шест месеци ове операције постану рутинске”, а шеф Пријемне хируршке амбуланте Ургентног центра објашњава како су „захваљујући новој управи болнице, успели да добију уређаје за обављање ових интервенција, али и да оду на додатне едукације у Хрватску и Мађарску”.

Шта је апсурдно у овом „новом великом успеху нашег здравства”?

Прво, Ургентни центар је радна јединица Клиничког центра Србије, на чијој се Клиници за гастроентерологију такве интервенције дуго раде. Друго, одређено је да Ургентни центар буде „установа у области збрињавања ургентне патологије града, републике”. По Вујаклији, ургентан значи „хитан, прешан, неодложан”, па у домен рада такве установе никако не спадају хронична стања, а посебно не малигни тумори (наравно, уколико не дође до наглог погоршања).

Ко год је имао несрећу да се нађе у претрпаним ходницима Ургентног центра и да се пробија између испречених носила зна колико је драгоцено скратити период чекања за све донете несрећнике, било да су у коми, да крваре, повраћају, боре се за дах, унезверено гледају у поломљену кост која им вири кроз кожу било да духом блуде у свом интоксицираном свету. Какве користи они имају од лекара који скоро цело своје радно време проведе бавећи се такозваном хладном хирургијом (за операцију о којој је реч потребно је бар три-четири сата)? Када операције рака „постану рутинске”, на кога прелази проблем „збрињавања ургентне патологије града, републике”?

Једино до сада понуђено објашњење за ову апсурдну ситуацију је да је реч о колегијалној услузи лекарима у Ургентном центру како би заказивањем операција поправили свој доходак (од хитних стања нема вајде). Цинично нам звучи такво тумачење, али остајемо скептични док се не огласе надлежни.

Несумњиво је да је то њихов дуг јавности.

Универзитетски професор