Невидљиви

За многе позоришне представе често се чује коментар да је у њима режија невидљива. Тај епитет некад је погрда, а некад комплимент. Кад је комплимент, сугерише даје редитељ тако водио радњу, и ликове, да све изгледа како је баш тако једино могло да се одигра, да делује спонтано, неумитно, унутар логике која покреће сценско дешавање и позоришни језик. Али какав год поступак редитељ да примењује – видљив или невидљив, он је увек у служби стварања смисла у позоришту, простору племените игре, у којем се друштво суочава сa разним људским судбинама, табуима, темама. Редитељ своју режију потписује, име му је видљиво и на плакату и програму. Потписом склапа пакт са публиком, јавношћу, да могу слободно да хвале или куде његову ауторску личност и дело.

Невидљива режија пренета на план друштвених збивања, политичких игроказа, искаче из оквира племените игре и често поприма некрофилне, патолошке, перверзне, криминалне облике, опасне по појединца и заједницу у целини. Редитељ таквих дешавања добро је скривен, о његовом ,,ауторству се нагађа”. И управо у тој расправи ко стоји иза догађаја, политичких скандала и јесте поента друштвене крваве забаве. Теорије завере почивају на невидљивости, непрозирности главног арбитра. У драми „Дантонова смрт” Георга Бихнера, уморни Дантон каже: ,,Шта је то у нама што блудничи, лаже, краде и убија. Ах, ми смо само лутке на концу који вуку непознате силе, ми сами нисмо ништа, ништа! Мачеви у рукама авети, само се руке не виде, као у бајци”.

Ко нас помера и у ком смеру и у име ког циља као друштво у целини?

Ко је та невидљива сила, невидљиви редитељ, који седи негде и ужива у представи која се ових дана изводи у Србији и своју публику – јавност, замишља као гладног сома са огромним отвореним устима, који једва чека да прогута било шта накачено на удицу, и да се потом сласно облизне. И још можда и да проговори и каже: „Хвала што си ме нахранио још једним државним скандалом. Хвала ти што ниси сачекао да сварим тајкуне, до краја, него си ми на почетку процеса варења дао нову храну. Премијера Србије! Мљац.”

У размаку од неколико дана премијер се појавио као јунак у два игроказа различитог жанра. У порнићу ,,скривена камера” у којем се очи у очи нашао са: родницом, вагином, стидницом, чупком, мацом... лажне новинарке, и у кримићу о шверцу кокаина. Појавили су се транскрипти његових разговора с једним од шверцера, наводно истинити и стари пет година. Прича се завртела, спомињу се нови избори, премијер даје изјаве, и не само он. Аналитичари имају шта да анализирају, уследиће специјалне емисије... Хорор пун специјалних ефеката је загарантован.

Режисер није Хамлет који је намамио у мишоловку стрица убицу. Хамлет је Шекспиров лик. Глумац који га тумачи је личност са именом и презименом с талентом или без њега, али човек о чијој креацији можемо јавно да судимо, човек који себе излаже погледу и суду јавности, храбро.

Режисер актуелног филма чији делови потресају Србију је невидљив, он је машкара, образина, маска.

Широм света ових дана трају карневали. У славу живота, Ероса, буђења природе, протеривања зиме . У Србији трају машкаре у славу Танатоса, смрти. Уместо лутке, „принца карневала” којег свечано спаљују као симбол зла, зиме, овде сејавно спаљују остаци илузије да грађанин у овој земљи значи ишта вредно у очима невидљивог редитеља (или више њих) од бркатог гладног сома који ће прогутати све.

Невидљиви, та машкара смрти, је кукавица у суштини, перверзни креатор и воајер, који нема храбрости да оголи своју појавност јер можда је и он део нечијег политичког црног карневала.

Да се разумемо овај текст није одбрана „разгаћеног премијера”. Ово је само непристајање на анонимног редитеља који не поштује своју публику. Непристајање на манипулативност застрашујућих размера, на рачуницу „сад је прави тренутак да сатерамо Ивицу у мрачну шумицу”, па да о истом трошку намонтирамо и скривену камеру и транскрипте разговора између премијера и нарко-боса, не зато да бисе ово друштво спасило пошасти криминала, корупције, већ да би се искреирали нови кругови личне политичке добити. И кад је прави тренутак да сазнамо да ли нам је бивши министар унутрашњих послова а садашњи премијер (и министар унутрашњих послова) тешки криминалац, дилер или „само” политичар као и многи други који су ћаскали са кримосима.

Колико је тренутно „бункерисаних” филмова, транскрипата-сценарија, који чекају „прави тренутак” за премијеру? Не смем ни да замислим шта све може да се понуди у датом тренутку као услуга, да ти бункерисани никад не доспеју до јавности. Колики је потенцијал уцењивања, све као у интересу нас грађана, бркатих сомова и сомица. Како нас невидљиви виде.