Суживот у Вуковару

Прошле суботе у Вуковару је одржан протестни скуп због најаве да ће у службеној употреби у овом граду бити уведени српски језик и ћирилица. Најава је заправо оживотворење одредбе из Уставног закона, према којој свака национална мањина која чини више од једне трећине становништва неке локалне самоуправе има право да на њеном писму и језику буду постављени јавни натписи и ознаке. Пошто је према последњем попису становништва у Вуковару било око 35 одсто Срба, тиме су испуњени уставнозаконски услови за увођење двојезичности у том граду.

Протест под називом ,,За хрватски Вуковар, не ћирилици”, организовали су ветерани рата из 90-их, на којем се окупило више од 20.000 грађана. Ветерани су стигли из целе Хрватске, а носили су транспаренте: „Ово није Србија” и „Никад ћирилица”.

Дан раније десничарска странка ,,ХСП – Анте Старчевић” организовала је потписивање петиције којом се од владе и сабора тражи десетогодишњи мораторијум на увођење двојезичности у Вуковару, а све ,,због симболике коју ћирилица представља у том граду са ратним траумама”. Изнесено је и мишљење да ће ћирилица невидљиви зид који сада дели Хрвате и Србе ,,претворити у бетонски” те да крхки суживот који је изграђиван свих ових поратних година не треба кварити увођењем ћирилице. А да ли је то уопште суживот ако једна заједница која премашује трећину укупног становништва, и упркос испуњавању уставнозаконских претпоставки, не може да користи ни своје писмо?

Ако се једна од две стране које треба да граде суживот мора одрећи свог главног идентитетског обележја да би удовољила фрустрацијама и траумама друге стране, онда се може говорити пре о асимилацији него о суживоту.

С друге стране, и Срби имају своје фрустрације и трауме из ратова у прошлом веку, па и из рата 90-их, када су им разноразним уставима и законима, што ће рећи силом власти, укидана свакојака права. Између осталог, и на употребу језика и писма (што је довело до ћириличног књигоцида 90-их), и на слободу исповедања вере… све до укидања државне конститутивности. Дакле, за истински суживот су потребни компромиси и једне и друге стране.

Шта би значило пролонгирање увођења српског језика и писма у Вуковару за наредних 10 година? Код тамошњих Срба стварао би се осећај угрожености и неравноправности са већинским народом а самим тим јачала би жеља да добију оно што им је силом ускраћено, што неминовно доводи и до нових конфликтних ситуација између националних група. На недавно објављеном регистру хрватских бранитеља нашлa су се имена више од пола милиона ратних ветерана из рата 90-их, а таj број скоро троструко премашује број Срба у Хрватској са последњег пописа становништва. У том односу крије се и велика опасност за Србе који данас живе у Вуковару и у другим деловима Хрватске, што ће неке од њих навести да (поново) напусте ту државу, а и одвратиће и неке прогнанике из 90-их од жеље да се врате у стари завичај.

Мултиетничност и мултикултуралност су неспорне вредности и богатство цивилизованог света и зато се намеће питање: може ли (сме ли) Хрватска са ставовима и мишљењима са вуковарског скупа у Европску унију, и то за само неколико месеци?

*Информационо-документациони центар ,,Веритас”