Исплазимо језик свом добу

У мају 1977. године, у Независним издањима Слободана Машића, објављена је књига Милована Данојлића „Мука с речима”. Како се око књиге дигла велика прашина, прво издање је током лета распродато, а друго се појавило у октобру.

У нападима на књигу, сведочи аутор у петом, проширеном издању које је недавно објавио „Службени гласник”, новинари „Политике” и Нина часно су се држали.

„Године 1977. објавио сам ову књигу огледа: њу су много боље разумели они који су је нападали од оних који су је добродушно хвалили. Мисао-водиља те књижице је проста. Језик текуће политике је ружан и неразумљив, пун насилничких обрта, и дивљих нелогичности, али се тај језик не може поправити.

Једино такав он је функционалан. Његови корисници немају избор: лажно мисле, наопако делују, па тако и говоре”, објашњава Милован Данојлић.

Биће да нам је језик, тренутно, каже даље Данојлић, изгубљен за неке садржаје, осећања и искуства. Па лепо. Кренимо у ругање, у спрдњу и пародирање. Исплазимо језик свом добу!

Доста се оно са нама играло, време је да му вратимо мило за драго: лепше је ругати се него кукати над пропашћу света. Свет непрестано пропада и обнавља се, зависи ко га, кад и одакле гледа.

Пропадајући, језик кадикад хвата нове корене. „Ако је за вајде, доста смо поправљали свет, вратимо се његову приказивању. Више се од нас и не очекује”, закључује Данојлић.

Човек, каже духовито Данојлић, не говори само када има, већ и када нема шта да каже. Као толике друге способности и моћ говора се даде изокренути, употребити у наопаке сврхе, све док му се основни смисао не поништи.

Тада настаје лабављење говорног саобраћаја, а почиње брбљање. Говор не служи да би се нешто саопштило, већ се опонаша изрицање. Ово нам се најчешће дешава на седељкама и у кафанама, на скуповима и јавним местима, са тих простора брбљање је прешло у новине, па у неке књиге.

Људима се чини да се и простим натрпавањем речи може штошта изразити, а надају се да ће квантитет сам од себе напослетку прећи у квалитет.

Данојлић коментарише и коришћење псовки. Псовка је омиљена и неискорењива навика нашег света. Њу упражњавају и стари и млади, образовани и необразовани, по градовима и селима. Псују мушкарци, псују жене, псују чак и гимназијалке, на јавном месту, и на сав глас...

Мазно, по београдски: „Бееенти...” На улици и у кафани, за послом и при одмарању, у оштром спорењу и пријатељском ћаскању, свуда се псује. У вештини псовања, примећује Данојлић, негде је то прочитао, са нама се могу поредити једино Мађари, Турци и Руси.

Данојлић говори и о употреби туђица. Без страних речи не може се данас ни писати ни говорити. Наука, политика, култура, идеологија, своје основне појмове изражавају туђицама. Резолуције, устави, статуси, исписани су углавном речима које су широким слојевима неразумљиве.

У туђицама је укус учености, церемонијала, конвенција: „лоше стање у привреди” није исто што и „негативне тенденције у економском пословању”. Прво је неука истина, претећа и безнадежна, а друго је спознаја, доступна једино изабранима.

Оно што се хоће, изражава се туђицама, а оно што јесте, нашим речима. Ко жели власти да се домогне мора се најпре спријатељити са туђицама. Брбљивци и професионални дискутанти самим усвајањем речника стичу углед најактивнијих чланова заједнице.

И тако уместо просте и непријатне тврдње: „расипало се без милости”, или „трошило се више него што се зарађивало”, говорник у званичном извештају елегантно истиче: „динамика утрошених средстава већа је од укупних прихода”.

Писао је Милован Данојлић и о ћирилици. Питао се како може сељак, његов земљак, приучени мајстор, да пише ћирилицом, када је латиница свуда око њега: на трактору који вози, на кесама од соли и шећера, на кошуљи, на чарапама... Право говорећи, он о томе никада није мислио. Тако му се само удесило.

У нашем односу према језику и писму поред незналаштва и помодарства, истиче Милован Данојлић, присутна је и тежња да живимо, мислимо и пишемо „као сав нормалан свет”.

А нормалан свет је са западне стране нашег животног простора, то нам наша политичка елита непрестано утуцава у главу. Код свих ових пораза на војном, економском и дипломатском плану, на крају ћемо изгледа изгубити и рат за српски језик и правопис.

Натписи на енглеском незадрживо освајају фасаде наших градова и варошица. Побеђује јачи културни модел. А безусловно приклањање јачем обрасцу је знак кукавичког односа према – сили.

Милован Данојлић, који је и сам јео новинарски хлеб у једном периоду свог живота, има велико разумевање за нашу професију: „У највећем броју случајева, новинари су жртве и невољни преносиоци – дрвеног језика, а врло ретко његови творци”.

О Андрићу

О Андрићу, Данојлић каже: „Има нас који верујемо да би нам Андрић, управо он, морао вазда стајати пред очима.

Од Вука и Даничића, до Исидоре и Винавера, било је и заводљивијих стилиста, вештијих мајстора. У Андрићеву односу према језику има, међутим, неке ђачке приљежности, жарке смирености. Он је сав од решености да се језику служи, да се поштују правила...

Рекло би се да је Андрић исписао сваку реч са готово тескобном обазривошћу. Питао се: хоће ли издржати терет? Није ли преслаба, или прејака, за оно што јој се поверава?”