Стручњаци за владање

Пре неколико година, у Финској, једна наша делегација просветних радника сусрела се с министарком просвете чија партија је у опозицији. Она је независно од те чињенице постала министарка јер је њен програм вођења министарства  победио. Поменути податак послужио је као повод за овај текст.

Изградили смо друштво које почива на људима одшколованим за одређене области, с крајњим циљем да их што више постанe што већи стручњаци. Потом, настаје апсурд савремене цивилизације: они који треба да управљају тим стручњацима – најчешће нису никакви стручњаци, већ „новопечени политичари”.

Међу таквим политичарима – много је оних који се претходно нису нигде истакли као истински зналци (па се о њима говори као о људима „без занимања”), осим што су се промовисали у политици.

А шта је по својој суштини данашња политика но непрестано обећавање немогућег. Јер површно схваћена и примењена демократија најнижег типа, која је завладала код нас, а и у великом делу света, систем је који сам по себи нема снагу да оствари друштво социјалне правде и сигурности, економског, културног и духовног просперитета.

Немогуће је да то не схватају интелигентни људи који се данас баве политиком. Уколико у њој дуже остају – без обзира с колико су идеала у њу ушли – све више постају налик глумцима, свесним да је представа по својој природи трагична, али да режија захтева да зраче заводљиво оптимистички.

Због тога се у коментарима о политичким дешавањима, нарочито оним у парламенту, сусрећемо са толико позоришних, па и филмских израза, као што су: фарса, фарсично, комично, трагикомично, „сапуница” и слично.

Вође политичких странака жале се да се врхунски интелектуалци „држе по страни” и нерадо приступају партијама – што је тачно. Партије највише привлаче самољубиве особе које воле моћ и умеју да праве добар и успешан лични маркетинг.

Истински стручњаци су одговорно и предано посвећени својој струци и обично су самокритички скромни, у духу оне Сократове: ,,Знам да ништа не знам”, односно поред свести о свом знању – имају и свест о свом незнању; што је неопходан услов сваке истинске величине, као и најбоље средство за борбу против једног од највећих људских оптерећења и порока – сујете.

Тако се политиком углавном баве они који су сами себе наметљиво препознали као политичаре (односно стручњаке за владање), па сами себе истичу, хвале и препоручују другима.

А народу ништа друго не преостаје него да у том великом „шоу програму”, званом предизборна кампања, некима од њих поверује.

Поверење, то јест глас, најчешће се даје на основу површних симпатија и антипатија једном од неколико на плакатима лепо испегланих, дискретно напудерисаних, насмејаних и нешто подмлађених ликова.

Те изабране „вође”, затим, такође често на принципу симпатије и антипатије, расподеле министарска и друга владајућа места, коме другом, до члановима својих партија, као ,,оданим стручњацима” (којима је то понекад и ко зна који партијски воз по реду).

Партије не могу да опстану само од новца који добијају легално од државе. Зато је јавна тајна да готово све крше закон како би дошле до средстава, наликујући тако и на мафијашке организације. Одатле, и у свету, а и код нас, све више појединачних „владалаца” пред судом правде након губитка политичког ореола.

Просто: систем је погрешан и наопак, јер људе преобраћа у безобзирне обмањиваче и неизбежне лопове.

Онда није никакво чудо што нам увек толико свеже и истинито зазвучи оно већ толико пута казано народно искуство: „Сјаши Курта, да узјаше Мурта!”

А где су они силни стручњаци, у које свако друштво улаже и којима се поноси?! Нису, ваљда, сви отишли у нека иностранства, јер не могу више да ћуте и пуштају да их воде људи изабрани по најчуднијим критеријумима, који обично далеко мање од њих знају?

Да систем шкрипи управо код овог питања схватају и неки политичари, па у својим кампањама све више „обећавају стручњаке”.

Али постојећи систем не може да понуди најбоље стручњаке, оне најпотребније, већ само по неког ретког стручњака у мору нестручњака, и назовистручњака, што је слично као да огроман пожар покушавате да угасите уз помоћ неколико правих ватрогасаца и с мноштвом статиста обучених у униформе ватрогасаца с празним шмрковима у рукама.

Оваква демократија, какву смо у прилици и данас да доживљавамо, један је од неуспелих облика државног функционисања, који води у неминовну пропаст. Постоји ли решење?

(Сутра: Збогом произвођачи магле)

Књижевница, уредница у Заводу за уџбенике