Удри богаташа

Корупција је, нема сумње, главна политичка тема и најважнији мобилизацијски фактор на данашњој српској политичкој сцени. Нема политичара који своје излагање о било чему не започне и не заврши паролом: „Смрт корупцији!”, очекујући, ваљда, да из масе одјекне одобравајући поклич: „Слобода народу!”

И као што је чувена парола: „Смрт фашизму” била политички кредо дуго након што је фашизам поражен, тако ће изгледа и борба против корупције још дуго бити главна политичка тема на овдашњој политичкој сцени. Разлога за то има више.

Пре свега, за корупцију је везан интересантан парадокс. Што се више прича о њој то више расте степен уверености грађана да је она велики проблем. У стварности, требало би да већа позорност снижава степен корупције јер су они који су јој склони опрезнији знајући да се налазе под лупом јавности.

Због тога, на пример, подаци Цесидаи УНДП-а крајем прошле године о најважнијим друштвеним проблемима у Србији показују да што је борба против корупције била интензивнија тим је она постајала већи проблем у очима грађана. У јуну прошле године – месец дана пре формирања нове владе, корупцију је као највећи проблем видело девет одсто грађана. Тада је она заузимала треће место на листи најважнијих проблема иза незапослености и сиромаштва. Шест месеци касније, након велике медијске кампање и хапшења која су потресла Србију, резултати новог истраживања показали су да корупција заузима друго место по значају јер је као најважнији проблем види 15 одсто грађана.

Мада се може и тако тумачити, било би малициозно рећи да је током првих шест месеци мандата нове владе дошло до повећања нивоа корупције у друштву. Исправније тумачење је да је корупција у свести грађана постала већи проблем него што је била раније.

Како је, дакле, могуће да корупција, које је све мање, изгледа као све већи проблем у односу на: сиромаштво кога је све више; ниске плате које су све ниже; недостатак могућности за младе људе којих је све мање; криминал који је све безобзирнији.

Један од могућих одговора је тај што сиромаштво погађа првенствено сиромашне, док се добростојећи теже идентификују с тим проблемом. Слично је и с незапосленошћу, друштвеним неједнакостима, висином зарада... Што је још важније, о сваком од ових проблема постоје различита идеолошка тумачења, док једино о корупцији постоји идеолошки консензус. Тако, на пример, за неке сиромаштво не представља друштвени проблем. Оно се види као лични проблем за који су одговорни сами појединци. Када је о неједнакостима реч, многи ихсматрају не само функционалним него и морално оправданим. Тек однедавно висина зарада је почела да се помиње као проблем, али још јевећинско мњење (бар међу онима који имају високе плате, или не живе од ње) да се конкурентност привреде и привлачење инвестиција могу постићи превасходно додатним снижавањем надница. О свим овим проблемима, дакле, постоје веома различита мишљења те се самим тим и њихов значај у очима грађана релативизује.

О корупцији, међутим, постоји идеолошки и социјални консензус. У старим терминима изражено, либерали подржавају борбу против корупције зато што сматрају да се тиме отклањају препреке за фер тржишно пословање. Конзервативци презиру корупцију јер поткопава темеље поретка. Социјалисти корупцију виде као један од важних извора друштвене неправде која цементира постојеће друштвене неједнакости.

Чак и када оставимо по страни ове класичне идеолошке матрице лако је уочити да борба против корупције одговара веома различитим и често међусобно супротстављеним друштвеним групама. Маргинализовани слојеви у борби против корупције виде позив на рушење постојећих структура моћи. Борба против корупције пружа изгледе да би они могли заузети положаје оних које посече антикорупцијски мач. Чак и онима мање амбициозним борба против корупције, ако већ не доноси непосредну корист, пружа забаву какву су у средњем веку представљала јавна погубљења.

С друге стране, са становишта великих глобалних играча, назовимо их збирно транснационална капиталистичка класа, борба против корупције представља идеалан алиби за многе проблеме као што су неразвијеност и сиромаштво појединих земаља и подручја. Умируjуће и благотворно на морално самопоуздање делује широко распрострањена идеја да је основни узрок неразвијености Трећег света ендемски висок степен корупције њихових политичких елита. Тиме се губи потреба за преиспитивањем темеља поретка које би показалода је корупција тек последица, и евентуално секундарни, а не главни узрок тог проблема.

У борби против корупције, дакле, свако може учитати своје наде и очекивања и зато она представља снажну политичку идеју.

У том смислу, можда треба посејати наду да ће, бар за неке, страх који изазива борба против корупције бити наравоученије да стицање претераног богатства, које, част изузецима, готово увек значи осиромашење других – не може донети срећу и уживање у материјалном благостању у окружењу које грца у беди и сиромаштву.

Ванредни професор на Филозофском факултету