Истанбул на Дунаву, Београд на Босфору

Згуснут распоред српско-турског дипломатског саобраћаја не може да прође незапажено. Прво је шеф дипломатије Ахмет Давутоглу у петак био у Београду, већ у понедељак председник Томислав Николић боравио је у Анкари.

Две посете у само четири дана после дужег периода пасивности изазваног изборима у Србији и турским приоритетима на Блиском истоку.

Иако је интересовање за турску спољну политику на Балкану овде у међувремену интензивно расло, пропраћено често критикама „неоосманизма”, посете на високим нивоима јасан су сигнал да односи нису претрпели штету ни од вакуума у контактима ни од критика.

Очигледно је да су двојица агилних, способних и прагматичних амбасадора са добрим познавањем односа – Душан Спасојевић у Анкари и Мехмет Кемал Бозај у Београду – допринели да њихове владе изађу из периода једногодишње пасивности и интензивирају сарадњу дуж већ маркираног пута.

Без обзира на размимоилажења око Косова која треба препустити формули „слажемо се да се не слажемо”, политичких проблема нема. Србија је, рецимо, једина земља са Балкана која је гласала за Палестину у УН, баш као и Турска.

Николић је са собом за Истанбул повео више министара, а састав делегације указује на приоритетни значај економске сарадње.

Турска је последње деценије израсла у економског џина који на све стране тражи нова тржишта за своје моћне инвеститоре. Балкан није заобиђен, али Србија је ту по страни.

Иако ми је маја прошле године председник Абдулах Гул у интервјуу најавио да ћемо „ускоро доживети неку врсту економске експлозије у позитивном смислу”, ништа значајније се није догодило.

Турски председник сада је дословно поновио ове речи али и најавио да турске и српске фирме увелико раде на пројекту изградње аутопута кроз Србију на Коридору 11, ка Јадрану.

Чињеница да је договорен самит две владе – први после самита са Италијом – указује да удвостручење робне размене са пола на милијарду евра годишње не звучи нереално.

Обе балканске трилатерале – Србија, БиХ, Турска и Србија, БиХ, Хрватска – већ дуже време су у застоју. Окрећући се Блиском истоку, Турска је запоставила пројекат „2012. – Година мира на Балкану”.

Истовремено, озбиљне амбиције Турске као медијатора на Блиском истоку срушене су збивањима у Сирији која је постала гробница Давотоглуовог концепта „нула проблема са суседима”. Штавише, снажна идентификација са противницима председника Башара ел Асада удаљила је Турску од Русије, Кине, Ирака и Ирана.

На Кавказу влада статус кво. Нема напретка у нормализацији односа Турске и Јерменије.

Изгледа да је Балкан једини преостали регион за поправни испит Давутоглуових доктрина које су компромитоване у Сирији и, тврди се, у последње време угрозиле његово место шефа дипломатије.

Наговештено турско „збогом” ЕУ и очекивано дуго време које ће Србија провести у чекаоници Уније некако логично упућују две земље да појачају сарадњу. Нема разлога да Београд страхује да ће наљутити ЕУ.