Смоје

Текстови о мало познатом књигоциду у Хрватској, после скоро четврт века, изазивају неверицу и згражавање. Како је било могуће уништавати читаве библиотеке само зато што су садржавале и дела на ћирилици или су их потписивали непоћудни – махом српски аутори? Чак је и Ликовна енциклопедија завршила у вражјим млиновима за стари папир. Остаје тајна да ли су по истој логици уништена и сабрана дела Мирослава Крлеже, која је уз ауторску дозволу 1977. објавио један београдски издавач.

Тек сада се пише о стварима које су најтрезвенији хрватски интелектуалци јавно и безуспешно осуђивали. Сазнајемо узгред да су страдали и неки Хрвати. Један од њих био је Миљенко Смоје. У недавно емитованој серији ХРТ коначно се јавно проговорило о његовом трагичном крају. Врсни писац и новинар за кога се говорило да је,, ненамерно постао славан” у читавој бившој држави Јужних Словена, један од ликова који је чинио част најбољем делу житеља родног Сплита, неколико година пред смрт (1995) био је изложен страховитим притисцима и шиканирању само зато што се усудио да искористи основно људско право – мислити својом главом. Уместо да се солидарише с њим, или барем да му олакша муке, највећи део градске елите га је – уплашен репресијом власти – оставио на цедилу. А ,,бидни ђорналишта”, као и другде, по логици балканских суровости, бива изложен терору већине, чак улице.

Смоје је припадао старој пучкој породици чији се корени у Сплиту прате од почетка 16. века. Новинарством се бавио од краја Другог светског рата, а занимљиво је да му чак ни ригидни комунисти нису замерали што се пре тога упустио у студирање теологије. Није био партизан, нити је касније савио шију, ни посегнуо за црвеном партијском књижицом. Смоје је у зрелим годинама успео да – као један од аутора две култне ТВ серије (,,Мало мисто” и ,,Веле мисто”) – многих вечери празни улице ондашње Југославије. ,,Највише се страшим језичких баријера, јер ми у Далмацији уз икавицу мишамо талијанштину”, говорио је тих дана док је с неверицом слушао да препрека те врсте међу гледаоцима нема.

Колико је био популаран, у неку руку и утицајан, говори податак да је крајем осамдесетих година организован прави научни скуп о његовом стваралаштву. Славили су га и хвалили. Ипак, као стари ,,анаркишта”, он је на те високоумне тираде само слегао раменима, као и на свако празнословље. Имао је преча посла! Већ се наслућивао растур Југославије, бујали су бесови деструкције на све стране, а он се у једном тексту у ,,Недјељној Далмацији” овако свесно определио: ,,Јесан Хрват, али мали, безначајни Хрватић. Никако голем Хрват, Хрватина, као неки...”

Други пут се замерио странци опасних намера – како је Стипе Шувар назвао ХДЗ – кад је током неког митинга стао на трибину хрватских социјалиста. Никад у животу није учинио ништа за дневну политику јер га изборне параде, декларације и демагошки мамци нису занимали. Али на поменути митинг је дошао из очајничке наде да ће и његов глас контра рата нешто значити у све нервознијој какофонији.

Следећи пут је написао нешто против Туђмана у својој рубрици ,,Дневник једног пензионера”. Кажњен је суровим изгоном из новинарства! И проглашен за просрпског бољшевика! За хрватомрсца. Исписиване су претње по ходницима зграде где је становао: да његова супруга и он немају више места у граду! Да су четници и да их треба... Смоје није смео чак ни на риву, због сталног ризика од увреда и физичких напада. Конобар у омиљеној гостиони није хтео да га услужи. Угрожен са свих страна, морао је да се склони у једно село код Омиша. Већина из сплитске културне елите која се годинама грабила за његову наклоност, окренула му је леђа, примамљена синекурама нове власти. Новинарска удружења, књижевници (и фарисеји), невладине организације (част реткима) – били су заокупљени важнијим националним циљевима, односно ратом.

Сахрањен је по својој жељи најскромније и на брзину, скоро у зору, у присуству мале групе преосталих пријатеља. Не у свом граду, поред предака, него у селу.

Није Смоје био никакав јуришник, али су му шовинисти из својих потреба натурили мученички ореол.

Додуше, све је то сада историја, а ваљда се и времена мењају толико да савест почиње да проговара. Сплитске власти, после толико година, једној улици дале су Смојино име. Чак му је и споменик подигнут. У том смислу сада неки јавно говоре да је Сплит, ето, ипак саздан од светог тројства: Диоклецијанова палата, Хајдук и Смоје. Мада су легитимне и књиге против њега и чланци који се још појављују. Али важно је што се у Сплиту, у овом случају, неко зацрвенео од стида. Ваљда ће тако бити и са осакаћеним библиотекама и књигоцидом.

Новинар и публициста