Крагујевац на мапи Европе

Није било лако направити разговор са тренером Радничког Мирославом Николићем у Крагујеву, пар сати пред почетак Купа “Радивоја Кораћа”. Колико пута је само морао у познатом кафеу “Вагон”, да одпоздрави, проћаска са знатижељним суграђанима којима је захваљујући њему овај град постао кошаркашки фактор не само у Србији. Увек отворен, неретко и на своју штету, без увијања је говорио о турниру, разлозима зашто је упркос бројним понудама “бацио сидро” у срцу Шумадије. За њега је свака утакмица велики изазов, а такмичење које носи име легендарног Радивоја Корача, заиста нешто посебно.

- Мени Куп много значи. Тренирао сам наше најбоље клубове и освојио скоро све трофеје, али овај ми недостаје. Посебна ми је жеља да га освојим са клубом у ком сам играо и у граду у ком сам рођен. Није исто освојити пехар са Партизаном или Звездом и са Радничким. А, будите сигурни,  трофеј желе да освоје сви, па и они који говоре како је домаће такмичење изгубило значај.

Раднички је знатно ослабљени, колико то мења анбиције?

- Играмо на нашем терену и очекујем велику подршку публике. Чињеница је да због административног пропуста Кошаркашког савеза у лиценцирању играча нећу моћи да изведем најјачи састав, али борићемо се. Даћу шансу онима који до сада нису имали значајнију минутажу да покажу таленат и волео бих да ме демантују, мада знам да сам погрешио што их раније нисам форсирао. Велики сам оптимиста.

 Куп је и као нека врста награде за град, клуб, играче и струку, после три године на великој сцени. Где се тренутно лазаи Раднички?

- Моја велика жеља је да уђемо у Европу и на добром смо путу да направимо још један корак више. Делимо четврто место са Будућношћу и Цедевитом, али и наш тим је направљен за високе домете. Нисам рачунао да ће лига бити толико квалитетна и изједначена, а очигледно је да је Евролига као улог, учинила своје. Сви су уложили новац и направили конкурентне тимове, а ми пратимо ритам. Уколико нас повреде не спутају, можемо да направимо и изненађење и пласирамо међу четири, мада би у овом тренутку потписао шесто место и пласман у Еврокуп.

Шта је то због чега сте се упркос бројним понудама задржали у Крагујевцу?

- У Радничком се не бавим само струком, истовремено се борим да обезбедим што више новца у буџету и тако је од првог дана. Градоначелник Варољуб Стевановић нас је примио са жељом да подигнемо кошарку у региону, што се поклопило са мојом намером да нешто вратим граду у ком сам рођен и Радничком за који сам играо. Крагујевац је универзитетски град и мора да има врхунски спорт, а показало се да су људи гладни праве кошарке. И када сам играо за Крагујевац чудио сам се како на пример Чачак или Краљево могу да направе екипу која ће играти у Првој лиги, а ми не. Сада је дошло наших пет минута. Имао сам срећу да је мој пријатељ Млађан Динкић у позицији да нам помогне око проналажења спонзора и успео сам да га натерам да заволи кошарку, као и Стевановић који је човек фудбала.

До Европе је доста корака, што на терену, што ван њега. Шта су наредни кораци?

- Још раније смо закључили да је Крагујевцу потребна дворана за десет хиљада људи како би се решио проблем целокупног спорта. Динкић је у изборној кампањи то истицао, а управо јуче смо разговарали о томе да је дошло време да се крене у реализацију. Иамо сам прилика да одем у веће клубове, што би за моју тренерску перспективу вероватно било боље, али управо сам остао због овог пројекта. Велика дворана би  омогућила и да организујемо завршни турнир АБА лиге, а људи из читавог региона би имали прилику да гледају јаке европске утакмице. Тако би Раднички имао услове да прошири базу и буде дуго у врху наше кошарке.

Један сте од ретких тренера који две деценије уназад ствара у Србији. Шта је добра , а шта лоша страна таквог опредељења?

- Волим да радим у Србији јер овде лепо живим. Новац никада није био мој резон, већ изазов и жеља да стварам и „измислим“ још неког играча. Још као играч замишљао сам да се попнем на постоље и певам химну. Као тренер и то првак света, схватио сам оног трена када сам сишао с постоља да је то већ прошло време. У спорту нема минулог рада и увек мораш да се доказујеш, омогућиш деци да се развијају у праве играче. Био сам пет година помоћник Жељку Обрадовићу у репрезентацији и то ми је била велика школа. Доста сам научио јер је он био ђак професора Аце Николића. Као тренер млађих селекција освојио сам и светску и европску титулу, доста играча је прошло кроз моје руке. Волео бих да будем тренер А репрезентације, мислим да сам заслужио шансу.