Kragujevac na mapi Evrope

Nije bilo lako napraviti razgovor sa trenerom Radničkog Miroslavom Nikolićem u Kragujevu, par sati pred početak Kupa “Radivoja Koraća”. Koliko puta je samo morao u poznatom kafeu “Vagon”, da odpozdravi, proćaska sa znatiželjnim sugrađanima kojima je zahvaljujući njemu ovaj grad postao košarkaški faktor ne samo u Srbiji. Uvek otvoren, neretko i na svoju štetu, bez uvijanja je govorio o turniru, razlozima zašto je uprkos brojnim ponudama “bacio sidro” u srcu Šumadije. Za njega je svaka utakmica veliki izazov, a takmičenje koje nosi ime legendarnog Radivoja Korača, zaista nešto posebno.

- Meni Kup mnogo znači. Trenirao sam naše najbolje klubove i osvojio skoro sve trofeje, ali ovaj mi nedostaje. Posebna mi je želja da ga osvojim sa klubom u kom sam igrao i u gradu u kom sam rođen. Nije isto osvojiti pehar sa Partizanom ili Zvezdom i sa Radničkim. A, budite sigurni,  trofej žele da osvoje svi, pa i oni koji govore kako je domaće takmičenje izgubilo značaj.

Radnički je znatno oslabljeni, koliko to menja anbicije?

- Igramo na našem terenu i očekujem veliku podršku publike. Činjenica je da zbog administrativnog propusta Košarkaškog saveza u licenciranju igrača neću moći da izvedem najjači sastav, ali borićemo se. Daću šansu onima koji do sada nisu imali značajniju minutažu da pokažu talenat i voleo bih da me demantuju, mada znam da sam pogrešio što ih ranije nisam forsirao. Veliki sam optimista.

 Kup je i kao neka vrsta nagrade za grad, klub, igrače i struku, posle tri godine na velikoj sceni. Gde se trenutno lazai Radnički?

- Moja velika želja je da uđemo u Evropu i na dobrom smo putu da napravimo još jedan korak više. Delimo četvrto mesto sa Budućnošću i Cedevitom, ali i naš tim je napravljen za visoke domete. Nisam računao da će liga biti toliko kvalitetna i izjednačena, a očigledno je da je Evroliga kao ulog, učinila svoje. Svi su uložili novac i napravili konkurentne timove, a mi pratimo ritam. Ukoliko nas povrede ne sputaju, možemo da napravimo i iznenađenje i plasiramo među četiri, mada bi u ovom trenutku potpisao šesto mesto i plasman u Evrokup.

Šta je to zbog čega ste se uprkos brojnim ponudama zadržali u Kragujevcu?

- U Radničkom se ne bavim samo strukom, istovremeno se borim da obezbedim što više novca u budžetu i tako je od prvog dana. Gradonačelnik Varoljub Stevanović nas je primio sa željom da podignemo košarku u regionu, što se poklopilo sa mojom namerom da nešto vratim gradu u kom sam rođen i Radničkom za koji sam igrao. Kragujevac je univerzitetski grad i mora da ima vrhunski sport, a pokazalo se da su ljudi gladni prave košarke. I kada sam igrao za Kragujevac čudio sam se kako na primer Čačak ili Kraljevo mogu da naprave ekipu koja će igrati u Prvoj ligi, a mi ne. Sada je došlo naših pet minuta. Imao sam sreću da je moj prijatelj Mlađan Dinkić u poziciji da nam pomogne oko pronalaženja sponzora i uspeo sam da ga nateram da zavoli košarku, kao i Stevanović koji je čovek fudbala.

Do Evrope je dosta koraka, što na terenu, što van njega. Šta su naredni koraci?

- Još ranije smo zaključili da je Kragujevcu potrebna dvorana za deset hiljada ljudi kako bi se rešio problem celokupnog sporta. Dinkić je u izbornoj kampanji to isticao, a upravo juče smo razgovarali o tome da je došlo vreme da se krene u realizaciju. Iamo sam prilika da odem u veće klubove, što bi za moju trenersku perspektivu verovatno bilo bolje, ali upravo sam ostao zbog ovog projekta. Velika dvorana bi  omogućila i da organizujemo završni turnir ABA lige, a ljudi iz čitavog regiona bi imali priliku da gledaju jake evropske utakmice. Tako bi Radnički imao uslove da proširi bazu i bude dugo u vrhu naše košarke.

Jedan ste od retkih trenera koji dve decenije unazad stvara u Srbiji. Šta je dobra , a šta loša strana takvog opredeljenja?

- Volim da radim u Srbiji jer ovde lepo živim. Novac nikada nije bio moj rezon, već izazov i želja da stvaram i „izmislim“ još nekog igrača. Još kao igrač zamišljao sam da se popnem na postolje i pevam himnu. Kao trener i to prvak sveta, shvatio sam onog trena kada sam sišao s postolja da je to već prošlo vreme. U sportu nema minulog rada i uvek moraš da se dokazuješ, omogućiš deci da se razvijaju u prave igrače. Bio sam pet godina pomoćnik Željku Obradoviću u reprezentaciji i to mi je bila velika škola. Dosta sam naučio jer je on bio đak profesora Ace Nikolića. Kao trener mlađih selekcija osvojio sam i svetsku i evropsku titulu, dosta igrača je prošlo kroz moje ruke. Voleo bih da budem trener A reprezentacije, mislim da sam zaslužio šansu.