Естетика = етика

Мислим да сам већ поменуо чињеницу да у уметности можемо слободно раздвојити уметнички производ од његовог аутора. Толика ремек-дела су створили разни покварењаци, слабог карактера и преиспољне злоће а да се у њима не може приметити ни трунка лоших особина њихових твораца. И обратно: колико ли само дивних, племенитих и поштених људи на овоме свету нема ни трунке талента.

Без обзира на евентуалну површност, одсуство самоконтроле или крајњу неодговорност коју аутор може приватно испољавати, унутар дела које ствара он је принуђен да успостави савршен морални склад. Обавезан је да строго поштује законе приче које је измислио, стриктно спроводи златна правила понашања својих ликова, по сваку цену одржи стилско јединство и слично. Свака произвољност и одсуство дисциплине у придржавању сопствених правила игре биће строго кажњени. Рекло би се да се у конструкцији једног уметничког дела естетика и етика не само додирују него и мешају.

Једном приликом упитао сам Данила Киша зашто није написао више књига. (Он и није најбољи пример за претходно изнету тезу јер не само да је велики писац већ је и приватно био сјајан човек.) Тек касније сам схватио да је питање било крајње неумесно; нисам, наиме, знао да је тешко оболео. Он ми је одговорио: „Написао бих ја много више да није било те проклете одговорности. ”

Можда се однос естетског и етичког највише осећа у кинематографији. Како је филм једна јако, јако скупа играчка, они који улажу новац у његову продукцију покушавају да на све начине утичу на његову судбину. Са једне стране, финансијери се брину да ли ће им новац бити враћен. Они други, спонзори, сматрају да имају право да одређују изглед и смисао дела за које су неповратно дали свој омиљени новац. Ако су у питању државна средства, власт покушава да на све начине учествује у избору онога шта ће се снимати и ко ће то учинити.

Ма како филмски стваралац био поштен и доследан, он је стално изложен притиску продукције у којој ствара. Једно је некакав сиже реализовати у сиромашним, полуаматерским условима а друго је снимати га у великој продукцији. То су два филма, макар се радило о истом сценарију а иза камере стајао један те исти човек, решен да своју визију истера до краја. Колико пута сам, због недостатка новца или времена, мењао решења унутар неке сцене! Колико пута сам био принуђен да избацим неки лик или додам дијалог који ће заменити неки важни догађај! С једне стране, редитељ мора да по сваку цену свој филм сними, да га заврши. Са друге, огроман број компромиса који ће направити, могао би његово дело обесмислити.

Ту се пред аутора поставља вечна дилема: који је пут исправнији? Да ли онај макијавелистички, по коме циљ оправдава средство, или марксистички, по коме је циљ састављен од средстава којима смо до њега дошли? Такође, у натчовечанском напору да по сваку цену реализује своје дело, филмски аутор је често у опасности да направи некакав морални прекршај који неће само мучити његову савест, већ ће се одразити и на крајњи изглед филма. Мора се играти поштено; у противном, нема ништа од функционисања филмске екипе која броји стотинак људи. Уколико си муфљуз, нико неће делити твоје идеје. Ако си поштен, постоји нада да ће сви за тобом, макар и у пакао.

Одувек сам се дивио колегама које су имале више снаге од мене да своје идеје проведу у дело. Никада нисам поседовао ту крајњу, бескомпромисну упорност да ствари доведем до краја, до савршенства. Али, у исто време, та фанатична доследност често гази преко лешева. Иза таквих филмова понекад остају рањени, а, бога ми, и понеко мртав. Сећам се приче коју нам је, на једном од предавања, испричао стари професор Отокар Вавра. Као студент, био је на снимању Ејзенштајновог филма „Александар Невски”. У чувеној сцени на Чудском језеру учествовала је совјетска војска. Када је упитао директора филма да ли је на снимању било рањених и мртвих, овај му је одговорио: „Уобичајено, десет одсто”.

И сам имам слично искуство. Године 1973, као војник био сам додељен великом државном пројекту, екипи филма „Ужичка република” у звању асистента редитеља. Снимање се одужило, буџет је премашен неколико пута па је продуцент, Инекс филм, на све начине покушавао да се некако извуче из те рупе без дна. Редитељ Жика Митровић, аутор са највише наслова у историји југословенског филма, решио је да то спречи па је позвао неколико стотина новинара из целе земље да присуствују снимању сцене „Битка на Кадињачи”. За ту прилику биле су чак изграђене и трибине.

Када смо, неколико дана раније, почели снимање битке био је велики снег. Али ноћ пред долазак новинара дунуо је југо па се сав снег отопио. Осванула су гола брда погодна једино за бербу љубичица. Упитао сам редитеља: „Шта да радимо? Како ћемо без снега?” „Снимамо без траке!”, одговорио је Жика. И стварно, пред импресионираним новинарима летели су авиони, јуришали партизани, трештале експлозије, чак смо и један тенк гурнули у провалију. Једино је камера зврчала некако шупље...

Редитељ