Лобирање или подмићивање

Када дође до откривања криминала и корупције у спорту, нарочито крупнијих размера, то је онда само огољење онога што се наслућује и притајено се зна. Овакве афере су сличне Викиликс феномену, који је конкретним доказима коначно разголитио бескрупулозност и перфидност америчке администрације, иако се о томе прилично прецизно спекулисало, чак и у лаичкој јавности којој се традиционално качи склоност теоријама завере. Наравно као и Викиликс афера, ова ће се завршити без великих последица по систем професионалног спорта и његове носиоце моћи, и биће брзо заборављена.

Пре свега, саме цифре које се помињу у извештају Европола су заиста смешне у поређењу са другим видовима организованог криминала. Узимајући у обзир клађење на фудбалске утакмице као само један мали сегмент игара на срећу, и суму која је уложена у систем намештања, то представља заиста један миноран проценат у односу на милијарде које се обрћу у тој индустрији. У суштини ово и није на директан начин криминал повезан са фудбалом, већ процена мафијашких организација да могу кроз намештање утакмица да зараде новац.

Не сме се заборавити да је намештање утакмица и манипулисање играчима, судијама, жребовима зачето у Европи, где су власници и менаџери самих клубова управљали исходима мечева. Куповина утакмица није почела од Бернара Тапија или челника водећих италијанских клубова које смо видели пре неколико година у афери „Калчополи”, и наравно неће се ни завршити са њима. Данас милиони одлазе на тзв. подмазивања и лобирања, финансијске махинације, рачуноводствену форензику (нарочито од увођења тзв. финансијског фер плеја), тј. све из домена привредног криминала који је тежак више милијарди, који се јако тешко открива и процесуира, управо због тога што је повезан с политиком и институцијама.

Мито и корупција су одавно ушли у саме интернационалне спортске институције, уствари тамо где би заједно са полицијом и другим службама требало да се обрачунају са том врстом криминала. То се најбоље види приликом гласања за додељивање организације светских и европских првенстава, олимпијских игара и других такмичења. Међутим у њиховим кулоарима, као и код њихових глобалнополитичких институционалних пандана користи се термин „лобирање” што је ништа друго него козметички термин који треба да прикрије подмићивање.

Европол је тријумфално изашао пред светску јавност са, како су рекли, досада највећом акцијом раскринкавања фудбалске мафије повезане са клађењем и намештањем утакмица. Било би много корисније за Европу и њене грађане, који финансирају њу и сличне агенције, кад би с толиком помпом једног дана обавестили јавност да су се с толиким успехом изборили с трговином оружјем, наркотицима, трговином људи, људских органа и слично. Ово је за сада само на нивоу фризирања имиџа европских институција и ПР кампања европске полиције.

Међутим, то не значи да се не треба бавити и криминалом у спорту, који је далеко већи него што се обично мисли, и који често има и покриће државе и других центара моћи. Утолико више што по сведочењу самих истражитеља ово представља само врх леденог брега. Али ако се намештање утакмица постави као примаран и ексклузиван проблем индустрије фудбала, онда се запостављају друге димензије које имају далеко криминалније размере, као што су прање новца, систематско допинговање, трговина играчима и са тим повезане претње и уцене, и многе друге ствари.

Законитости такмичарског капитализма окренутог успеху и профиту налажу мобилизацију свих средстава да би се стигло до циља, нарочито ако је повезан са тако лукративним наградама, тако да су махинације овог типа сасвим природне за такав систем организације друштва и организације његових вредности. Средства која се користе су дозвољена или недозвољена, али готово по правилу неморална. Дакле прича о фер плеју у спорту и његовој хуманизацији спада у домен маркетиншког активизма, јер сами темељи на којима је професионални спорт изграђен су крајње климави.

www.ivanergic.rs