Lobiranje ili podmićivanje

Kada dođe do otkrivanja kriminala i korupcije u sportu, naročito krupnijih razmera, to je onda samo ogoljenje onoga što se naslućuje i pritajeno se zna. Ovakve afere su slične Vikiliks fenomenu, koji je konkretnim dokazima konačno razgolitio beskrupuloznost i perfidnost američke administracije, iako se o tome prilično precizno spekulisalo, čak i u laičkoj javnosti kojoj se tradicionalno kači sklonost teorijama zavere. Naravno kao i Vikiliks afera, ova će se završiti bez velikih posledica po sistem profesionalnog sporta i njegove nosioce moći, i biće brzo zaboravljena.

Pre svega, same cifre koje se pominju u izveštaju Evropola su zaista smešne u poređenju sa drugim vidovima organizovanog kriminala. Uzimajući u obzir klađenje na fudbalske utakmice kao samo jedan mali segment igara na sreću, i sumu koja je uložena u sistem nameštanja, to predstavlja zaista jedan minoran procenat u odnosu na milijarde koje se obrću u toj industriji. U suštini ovo i nije na direktan način kriminal povezan sa fudbalom, već procena mafijaških organizacija da mogu kroz nameštanje utakmica da zarade novac.

Ne sme se zaboraviti da je nameštanje utakmica i manipulisanje igračima, sudijama, žrebovima začeto u Evropi, gde su vlasnici i menadžeri samih klubova upravljali ishodima mečeva. Kupovina utakmica nije počela od Bernara Tapija ili čelnika vodećih italijanskih klubova koje smo videli pre nekoliko godina u aferi „Kalčopoli”, i naravno neće se ni završiti sa njima. Danas milioni odlaze na tzv. podmazivanja i lobiranja, finansijske mahinacije, računovodstvenu forenziku (naročito od uvođenja tzv. finansijskog fer pleja), tj. sve iz domena privrednog kriminala koji je težak više milijardi, koji se jako teško otkriva i procesuira, upravo zbog toga što je povezan s politikom i institucijama.

Mito i korupcija su odavno ušli u same internacionalne sportske institucije, ustvari tamo gde bi zajedno sa policijom i drugim službama trebalo da se obračunaju sa tom vrstom kriminala. To se najbolje vidi prilikom glasanja za dodeljivanje organizacije svetskih i evropskih prvenstava, olimpijskih igara i drugih takmičenja. Međutim u njihovim kuloarima, kao i kod njihovih globalnopolitičkih institucionalnih pandana koristi se termin „lobiranje” što je ništa drugo nego kozmetički termin koji treba da prikrije podmićivanje.

Evropol je trijumfalno izašao pred svetsku javnost sa, kako su rekli, dosada najvećom akcijom raskrinkavanja fudbalske mafije povezane sa klađenjem i nameštanjem utakmica. Bilo bi mnogo korisnije za Evropu i njene građane, koji finansiraju nju i slične agencije, kad bi s tolikom pompom jednog dana obavestili javnost da su se s tolikim uspehom izborili s trgovinom oružjem, narkoticima, trgovinom ljudi, ljudskih organa i slično. Ovo je za sada samo na nivou friziranja imidža evropskih institucija i PR kampanja evropske policije.

Međutim, to ne znači da se ne treba baviti i kriminalom u sportu, koji je daleko veći nego što se obično misli, i koji često ima i pokriće države i drugih centara moći. Utoliko više što po svedočenju samih istražitelja ovo predstavlja samo vrh ledenog brega. Ali ako se nameštanje utakmica postavi kao primaran i ekskluzivan problem industrije fudbala, onda se zapostavljaju druge dimenzije koje imaju daleko kriminalnije razmere, kao što su pranje novca, sistematsko dopingovanje, trgovina igračima i sa tim povezane pretnje i ucene, i mnoge druge stvari.

Zakonitosti takmičarskog kapitalizma okrenutog uspehu i profitu nalažu mobilizaciju svih sredstava da bi se stiglo do cilja, naročito ako je povezan sa tako lukrativnim nagradama, tako da su mahinacije ovog tipa sasvim prirodne za takav sistem organizacije društva i organizacije njegovih vrednosti. Sredstva koja se koriste su dozvoljena ili nedozvoljena, ali gotovo po pravilu nemoralna. Dakle priča o fer pleju u sportu i njegovoj humanizaciji spada u domen marketinškog aktivizma, jer sami temelji na kojima je profesionalni sport izgrađen su krajnje klimavi.

www.ivanergic.rs