Дете које никоме не недостаје

Ранжирна железничка станица "Макиш" у Београду, на којој је пре три дана пронађено угљенисано тело дечака старог око десет година, према последњим проценама полиције, вероватно није била место на којем је дете, чији идентитет још увек није утврђен, изгубило живот. Ни јуче нико од родбине или познаника није дошао да идентификује тело страдалог дечака. Бранимир Александрић из Института за судску медицину у Београду, каже да је леш потпуно угљенисан и да класична метода идентификације није могућа.

– Радиће се ДНК анализа, али тек када полиција пронађе неког његовог рођака да би се могли упоредити ДНК узорци. Идентификација би можда могла да се изврши и на основу зуба, ако негде постоји зубарски картон погинулог дечака. Међутим, данас стоматолози слабо воде такве евиденције. Тело детета је толико непрепознатљиво да чак није могуће утврдити ни које је расе – каже Александрић.

По његовим речима, у оваквим случајевима, када идентитет покојника остане неутврђен, узимају се биолошки узорци који се чувају у институту због евентуалне накнадне идентификације. Овај поступак траје од три до пет дана, после чега се тело одвози у капелу где остаје месец дана. Ако се у том року нико не појави због преузимања тела, обавља се сахрана о трошку општине на чијој територији је леш пронађен. У овом случају то је београдска општина Чукарица. Тело се сахрањује под бројем који се уноси у одговарајућу евиденцију.

Како сазнајемо од железничког особља у Макишу, малишан је, по свој прилици погинуо у околини Барајева, док се воз кретао према Београду. По речима наших саговорника, који су желели да остану анонимни, теретни воз са дечаковим телом стигао је на ранжирну станицу у 17.35 часова.

– Тело детета је откривено нешто касније, приликом редовног прегледа воза. За сада постоји претпоставка да је до несреће дошло у Барајеву. То је утврђено у центру за контролу напајања, који се налази у Топчидеру. Наиме, примећено је да је дошло до великог одступања у напону у околини барајевске станице – каже један службеник железнице.

У питању је теретни воз који је стигао из Црне Горе и, како смо чули, служи за превоз жита. Несрећни дечак се, како се претпоставља, попео на задњи део воза, који је потом кренуо из барајевске станице. После тога се попео мердевинама на кров вагона и нашао се у непосредној близини жице кроз коју пролази 25.000 волти. Зона опасности је два метра око жице, а свако приближавање изазива страховит струјни удар.

– Машиновођа није могао да чује пуцањ до којег је дошло приликом несреће и наставио је да вози до последње станице – каже наш саговорник на Макишу.

До пре три дана, на самој станици Макиш, једној од највећих железничких станица у Европи, није било већих трагедија. На њеном огромном простору, који има 79 колосека, своје место нашло је и око 40 породица које су се сместиле у кућицама у непосредној близини шина. Недалеко од њихових импровизованих домова је стадион на коме тренирају играчи ФК "Локомотива".

Ана Ерић, телеграфисткиња на макишкој станици, последњих десет година живи ту са супругом Срђаном, ћерком Андријаном, студенткињом, и шестогодишњим сином Игором. Он је са двојицом својих вршњака јуче око 13 часова шутирао лопту испред своје куће. Ана тврди да несрећа, попут оне у којој је погинуо непознати дечак, не може да се деси деци која практично живе на станици.

– Некада су овде биле радничке бараке, а ми смо их преуредили у домове. Нисмо имали другог избора, па смо се у договору са железницом скућили овде. Ми децу од малих ногу учимо да се чувају пруге и до сада ни једно није повређено у насељу – каже Ана Ерић.

Она сматра да само случајни пролазници могу да страдају на станици, а и њих нема много. Присећа се да је пре годину дана група момака залутала тим путем после ноћног провода.

– Било је 11 момака, добро се сећам, враћали су се са неке журке, а један од њих је одлучио да се пентра по вагонима. Био је крупан младић и преживео је тако што га је струја одбацила уназад са вагона, али је цео био у опекотинама. Малени дечак није имао ту шансу – објашњава наша саговорница.

Она је 24 године запослена на железници и напомиње да су породице које живе на макишкој станици углавном колеге из бранше. Иако се лопови често врзмају око железничких станица, Ана каже да њихову заобилазе.

– Није било крађа, бар откад смо ми овде, вероватно зато што је станица скрајнута са пута. А што се обезбеђења тиче, постоје само два портира на два удаљена краја. Станица је потпуно отворена са свих страна – вели Ана.

Што се упозорења тиче, затекли смо један зарђали знак, смештен између шина, једва видљив и по дану, на коме пише "Ходање пругом опасно по живот".