Златиборац на Кантриди

Од нашег специјалног извештача

Ријека – Рођени Златиборац, од оне аутентичне сорте, исувише се дуго мотао око ријечке „Кантриде” да би очувао онај отегнути нагласак типичног Ере, који ће вас заврнути чим му окренете леђа.

На трави фудбалског стадиона уклесаног у стене, који с магистрале изгледа као амфитеатар у коме се, уместо драме, игра фудбал, центарфор Ријеке Милан Радовић је постао најбољи стрелац некада моћне југословенске фудбалске лиге, почетком осамдесетих година.

Емигрирао Златиборац давно на Кварнер, играо фудбал, осетио потом трагове рата, стекао нагласак типичног Ријечанина и – остао заувек. Није, међутим, сигуран да ли му у свечаној ложи, где се све ређе појављује, одају дужно поштовање, као једном од највећих играча који је газио траву „Кантриде”.

Можда зато што је типични, непрскани Златиборац. Можда зато што ови данашњи типови, који се мотају око фудбала, не маре за величине, а камоли за мерење крвних зрнаца и вагање ко је ту Хрват, а ко Србин.

Ко ће га знати. Жупан Приморско-горанске жупаније Видоје Вујић уверава да је мултиетничка Ријека добродошла за све, као и да ће свима који су живели до 1991. године на обалама Кварнера вратити станове и обезбедити нормалне услове за живот.

– Ја сам вам највећи пример за то. У Ријеку сам дошао још 1965. године из Србије и догурао до жупана – прича Вујић, члан владајуће СДП премијера Зорана Милановића.

Жупан је такође играо фудбал у Ријеци, али није био играч попут Радовића, па је заиграо у политици.

Председници Српског народног вијећа Жупаније и Ријеке, Милан Ераковић и Миле Опачић, сматрају, међутим, да је запошљавање проблем број један за повратак Срба.

– На попису 1991. године, у Ријеци је живело око 19.000 Срба, сада их је око 8.500. Вратило се, свега, њих око 500 – кажу српски лидери с Кварнера.

Посао и само посао, то је њихова мантра. Они указују на следећи податак: да у 36 јединица локалне самоуправе Срби раде у свега четири, док на Крку ради један, сам, самцијат Србин.

– Многи Срби зато и крију које су националности – каже Опачић.

Међутим, посла је све мање и за Хрвате, тврди жупан, тако да и једни и други све више гледају преко Јадрана, одлазећи тамо да потраже срећу. Тамо, на италијанском северу, већ се осећају стари трагови братства и јединства.

Ријека није осетила страхоте рата, попут осталих делова Хрватске, слажу се и једни и други, али Ераковић, Опачић и Радовић никада неће заборавити претеће поруке које су добијали телефоном после поноћи, када су им, њима непознати гласови, препоручивали да напусте Кварнер. Сада одмахују руком када се сете тих година.

Та времена су за њима, па жупан жали што је некада недељно 14 авиона из Београда летело за Ријеку, док их сада толико има за читаву годину. Али, директорка туристичке заједнице Кварнера Ирена Перишић Живадинов је оптимиста. Последњих година, Срби се све више враћају „свом омиљеном Кварнеру”.

– Искрено, увек смо волели туристе из Србије. Они се умеју веселити. И потрошити – каже шефица кварнерског туризма.

Хоће ли Кварнер икада заборавити деведесете године? Срби из Ријеке последњих година на православни Божић излазе на централни градски корзо, постављају велики транспарент с натписом „Мир Божји, Христос се роди”, а потом деле посну храну и ракију Србима, Хрватима, Италијанима, Ромима... Свима који се навикавају на српска божићна славља, која постају традиција Ријеке.

У Улици Ивана Павла Другог, на ексклузивној локацији, близу некадашњег славног биоскопа „Партизан”, који је деведесетих прекрштен у Театро Фениче, градске власти су српској заједници дале плац за фер цену, од 100.000 евра, како би на њему подигли српски културни центар.

Ераковић и Опачић сада имају проблем с прикупљањем новца за плац и изградњу, јер би, сматрају они, подизање српског центра, недалеко од нашег конзулата, у близини луксузног насеља које се гради, временом постао гравитациони центар за Србе из читаве Хрватске.

Они новца немају, матица је, као по обичају, глува за њихове молбе, иако су Срби уткали себе у историју Кварнера.

Користећи гарантоване царске привилегије, двадесетак богатих српских трговачких породица, доселило се у Ријеку у 18. веку, али је тадашњи ријечки гувернер покушао да спречи градњу православног храма, па је зафрљачио камен далеко у море, поручивши им: – Градите тамо цркву!

Легенда даље каже да су српски трговци испред градског торња мирно прихватили ту поруку. Није прошло много и они су засули море! По предању, 1790. године саграђена је црква Светог Николе, у којој, по магловитом фебруарском дану, палим свеће са српским конзулом Зораном Поповићем. За живе и мртве.

Комадић улице поред цркве некада је носио име Доситеја Обрадовића. Знају ли то млади Ријечани, који деле заједничку судбину? Чека ли их лепша будућност у некадашњем индустријском и туристичком царству Југославије?

Одакле им новац да кулирају по кафићима који су преплавили град? Опатија је словила за царство ноћног провода, па су ријечки клинци масовно одлазили тамо, али их је у повратку све више гинуло у саобраћајкама, на опасној магистрали. Зато су градске власти одлучиле да младе Ријечане зауставе у граду. И, успели су.

Ријека ври и у магловитом зимском дану и у касним ноћним сатима, када расвета обасјава старе грађевине, преливајући се све до мора. Хоће ли се Срби који су је напустити икада вратити? Хоће ли Хрвати, све више суочени с кризом, остати у њој?

Чудан је то град, у коме пише Ведрана Рудан, у који је дошао и Раде Шербеџија, са својом Ленком. Необичан је ово залив, у који су упловиле и Северина и Јаница Костелић, са својим дечкима.

Чудан је то град, јер су дечки одлепршали, а оне остале. Баш као и незаборавни центарфор Милан Радовић. Није се увек најбоље разумео с Ријеком, али је никада није напустио.