Докторова шифра: Тома Младеновац

Прошлог уторка пођох да разрешим једну дилему: откуд да се међу овогодишњим добитницима награде "Златни беочуг", највишег годишњег признања за допринос култури града, нађе и име примаријуса др Томислава Томе Малишића. У тој журби ме заустави пријатељ на Теразијама и кад му објасних куда журим, он рече: "Ааа, Тома Младеновац". Искрсну нова дилема – откуд сад и то да име човека, лекара, поистовећују са именом једног града.

Кад у клиници "Ендотоп", у којој је др Малишић ангажован откако је 2001. године отишао у пензију, хрупих са тим питањима, усред речи ме заустави његова уздигнута рука.

– Чекај, пријатељу, дај да овом нашем разговору дамо главу и реп, тако ћемо све потанко разјаснити – сачека ме доктор.

Хајде онда, докторе, да видимо где је глава овог нашег разговора.

– Е, она је код ђеда Милића, перјаника краља Николе, паметног, писменог и образованог човека који је правио мелеме од траве и од кога су сви тражили помоћ за своју болест...

– А чика Јован Шаљић?

– Па, он је учио од мога ђеда како се справљају мелеми. Кад сам видео како и колико мој ђед помаже људима, није било друге него да упишем медицину, што се и десило, па сам већ 1963. године стекао и диплому. Специјализовао сам медицину рада, а после на последипломским студијама рехабилитацију. Запослио сам се у Ибарским рудницима и тамо сам, изузимајући теорију, практично научио поново све о медицини – казује свој живот др Тома Малишић.

Већ 1970. године обрео се у Младеновцу. Затекао је  запуштено извориште са врло мало лековите воде и једну зарђалу чесму. Кренуо је у авантуру. Од ондашњег Републичког завода за социјално осигурање имао је подршку у сваком смислу.

Отишао је у Немачку, где је нашао 90 одсто литературе о лековитости младеновачке воде. Тамо је пронашао и керамичку чутуру у којој се чувала вода која је, истински, живот значила. Јер, све биохемијске анализе су доказале да "селтерс" вода садржи састојке који се налазе у сваком живом бићу и поседује све компоненте потребне за стварање ћелије.

– Куд ћеш већи подстрек од тога. Добро сам проучио поднебље Младеновца и самом себи рекао: Томо, овде ћеш направити чудо. Постоје идеални услови да се отвори велико бањско-климатско лечилиште које никад не може пропасти. Сви дарови природе су ту скупљени, на једном месту. И географски положај Младеновца је идеалан, јер се налази на истој удаљености од свих већих градова у Србији. На почетку сам био директор деветорици здравствених радника. Чинили смо одељење медицине рада – сећа се Малишић како је све почело.

Али, требало је више воде за лечење. "Нафтагас" је ангажовао Русе да дођу и почну да буше земљу, где се претпостављало да је жила. На дубини од сто метара наишли су на гранитну стену и поломили бушилицу. Истраживање је ипак настављено и трајало око шест месеци. Дошло се до дубине од 800 метара, али воде није било, а ни пара. Сви су осиромашили и дигли руке од овог посла.

– Почео сам да запомажем: људи, копајте бар још 50 метара, вода је ту. Не и не, нема пара, говорили су ми. Имао сам "ситроен", вредео је око 15 милиона динара, а и плац није био јевтинији. Мој помоћник Љуба Вујић имао је кућу која је процењена на 25 милиона динара. Ево, људи, рекли смо, потписаћемо уговор и све продајте ако не наиђемо на воду на дубини од 850 метара. Папири су потписани са "Нафтагасом" и истраживање је настављено. Вода је шикнула на 806. метру дубине, чим су пробили други гранит. Почело је да тече 13 литара воде у секунди са температуром од 50 степени – док ово прича др Малишићу се озари лице.

Тако је од некадашњих 36, бањско-климатско лечилиште за непуних 15 година добило још 564 лежаја и постало модерни рехабилитациони центар, који је 1989. године припојен заводима "Врмац" у Прчању и оном на Топчидерском брду, у Сокобањској улици. "Селтерс" је потом постао и наставна база студентима Медицинског факултета у Београду.

Е, кад се "Селтерс" прочуо по свету, требало је окренути се и култури. Организована је сликарска колонија "Селтерс" која је трајала пуних 20 година, али и продајне изложбе са најмање 50 слика. Одржавани су концерти за болеснике, гостовали глумци.

У Младеновцу нису били лењи, па су утврдили да од целокупне филмске производње у свету, око 80 одсто филмова је својом темом на неки начин било повезано са медицином. Тако је 1988. године у Младеновцу организован "Ме-фест", манифестација посвећена филмовима о медицини. Онда је у свету била модерна расправа о психијатрији и антипсихијатрији, па је приказан филм "Лет изнад кукавичјег гнезда". То је био повод да један од најпознатијих америчких психијатара, пореклом наш човек кога у Београду сви одмила зову Луди Веско и који је лечио од психотраума пилоте који су бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, одржи незаборавно предавање о тоталитаризму.

– Међу пацијентима смо имали и славне личности из целог света, затим много богатих Арапа. Био је ту и професор Јулашев који је први почео да ради на премошћавању кичменог стуба. У "Селтерсу" се лечио синовац Енрика Берлингуера, из богате породице са југа Италије. Код нас је враћена међу живе и тешко повређена глумица Мерима Исаковић која је у Русији погрешно лечена. Замало су је тамо убили. После је родила и дете. Бата Живојиновић је  на снимању филма "Сок од шљива" повредио кичму, направио себи русвај. И он је излечен. Долазили су и Петар Стамболић, Михаило Лалић, Драгослав Дража Марковић, Добрица Ћосић, Вук Драшковић... – не може др Тома да се сети свих имена познатих људи који су у "Селтерсу" нашли лек за своју бољку.

Ипак, радознао сам и даље, међу хиљадама пацијената је неко оставио највећи утисак. Молим доктора Малишића да издвоји некога...

– То је шпијун Јосип Копинич. Он је најзанимљивија личност коју сам у животу упознао. То је био изузетно васпитан човек, господин у пуном смислу те речи, интелигентан, леп. Што је још занимљивије, у свему томе, у стопу га је пратила супруга Стела. Једнога дана је био расположен, па нам је причао своје доживљаје. Живорад Шиља Михајловић је касније из тог разговора сачинио две књиге – каже др Тома Малишић.

У образложењу за доделу "Златног беочуга" написано је да му се ово признање додељује "због изузетног доприноса култури, здравству и туризму". После Октобарске награде и "Мајског цвета", ово је треће признање др Томиславу Малишићу од главног града. Ту је и "реп" нашег разговора.