Новинари на мукама

Новинари немају обичај да се вајкају јавности о непријатностима на послу. Али, када дара пређе меру, као што се то недавно догодило колеги Дејану Анастасијевићу коме су подметнуте две кашикаре под прозор, онда еснафска солидарност налаже да, уз обавезну молбу читатељству за разумевање, новинска хартија истрпи и следеће жалопојке.

Колико јуче новинар и фоторепортер отишли су по налогу уредника у Луку "Београд" да виде шта се догодило са теретним вагоном који је искочио из шина. Уредно се легитимишући, наишли су на љуто и нервозно особље обезбеђења поменуте већ приватизоване фирме. Уз обавезно "ко сте и шта хоћете", стигло се до камена у руци безбедњака, потере за фоторепортером и коментар: "Поломи му тај апарат, разби им аутомобил ". Срећом, ту се нашао и полицајац који је заштитио новинаре.

Такође, колико јуче, екипа новинара отишла је да види шта се догађа у Блоку 67 у Новом Београду где треба да никне насеље за "Универзијаду". Наишла је на нерасположене домаћине из већ изниклог дивљег насеља.

– Наш председник није ту, а ми нисмо овлашћени да изјављујемо за новине. Ајде, бегајте одавде, немојте да вам разлупамо фотоапарат. Кад дође газда, то да видите са њим, па разговарајте – били су неумољиви подстанари Блока 67, будућег градилишта.

Не тако давно, обратили су се новинари надлежнима у једној од централних градских општина писаним путем распитујући се када ће радови на објекту у њиховој непосредној близини бити окончани. Још допис новинара није пажљиво ни прочитан на поменутој адреси, а већ је, истог дана, зазвонио телефон у редакцији. Јавио се, како је рекао, ваљда власник објекта и обећао уреднику да ће бацити бомбу на редакцију, да ће му побити оца, мајку, брата, сестру и први ред на сахрани.

Такође пре неколико дана, упозорио је адвокат фирме која се често у последњих неколико месеци помиње у јавности новинара извештача да ће "попити кривичну пријаву ако помене детаље из његове радне биографије и недајбоже доведе их у везу са послом који тренутно обавља". Тек толико да се зна.

Дошао је код уредника у "Политици" човек којег су грађани приградског насеља сумњичили, а полиција истраживала његов случај, да их је опљачкао у неком послу. Његов гневни наступ са врата изгледао је дословце овако: "Размишљао сам да ли да вас пребијем или убијем, али ћу најпре да разговарамо". Уз упозорење да те претње није згодно емитовати пред двадесетак новинара, дотични силеџија је у трену охладио капислу, али је потом, такође претећим тоном, наставио да објашњава како ће он научити новинаре памети.

Отишао је, на пример, новинар код министра да се распита шта се догађа у вези са неким градитељским пројектима. Добио је, али баш пријатељски савет, да много не чачка по том случају, јер је реч о опасној мафији и да се све то догодило пре него што је он постао министар. Ствар је на суду, коментарисао је, па како суд буде пресудио тако ће бити. Новинар, немајући документа, није писао о томе, а суд се до данас није огласио. Од разговора са министром прошло је више од годину дана.

Шта тек рећи о недоступности информација која буквално спутава посленике јавне речи да обављају свој посао. Отуда ваљда и сумњичавост грађана према њима ду су плаћеници, да заступају интересе моћника, чега, руку на срце, има код појединаца, али не и код већине часних колега. О томе сведоче бројне посете Палати правде где им се суди за све и свашта.