Викторијанске и друге жене

Случај британске списатељице Саре Вотерс (1966) добар је пример како се побеђује зазор према новим темама и новим књижевним генерацијама: са четири романа, од којих су два била у најужем избору за Букерову награду, ова власница доктората из енглеске књижевности исписује нову женску историју. Њен првенац Усне од сомота (1998) је авантура сексуалног сазревања и физичке трансформације, упакована у "естрадну" причу из викторијанске епохе. Удружујући хомоеротско и готско, роман Сродне душе (1999) описује нереализовану затворску идилу између лукаве преступнице и младе жене која од депресије бежи у хуманитарни рад. Џепарош (2002), једини преведен на српски, меша натурализам и мелодраму у лезбејској реконструкцији Оливера Твиста. Након "викторијанске трилогије" следи изванредна Ноћна стража (2006), смештена у време Другог светског рата.

Вотерсова је мајстор атмосфере, обрта и опсервације: њена стална тема је социјална и сексуална маргина на којој се, као у Џепарошу, укрштају судбине крадљивице и богате наследнице или пак повезују мјузик хол, проституција и раднички покрет, као у Уснама од сомота. Реконструишући просторе луднице, затвора и племићке палате, сликајући делинквенте и декаденте, Сара Вотерс ствара паралелну женску историју од судбина и идентитета жена привучених сопственим полом.

Истополна љубав је повод за жанровски експеримент: за симулацију пикарског романа (Усне од сомота), сплет "кримића" и "љубића" (Сродне душе), варијацију сентименталног или историјског романа (Џепарош и Ноћна стража). Кривица и казна увијају се у обланду романтике и езотерије; сентименталне теме љубави и лојалности неодвојиве су од "страха и дрхтања" готског романа, везује се окултно са романтичним, проневера новца с проневером поверења. Као и свака друга, лезбејска љубав подразумева лаж, неверство, илузије, прилагођавање, тестирање лојалности и пожртвовања; препреке њеном остварењу нису само рестриктивни закони и обичаји, већ и несавршенство људске природе. Довитљива спиритисткиња Селина из Сродних душа у спрези са својом љубавницом обмањује наивне и недужне, а Сју Триндер из романа Џепарош типичан је пример превареног преваранта –  њу ће у лудницу стрпати иста она пасивна и покорна Мод којој је покушала да отме наследство на основу лажних доказа о психичкој лабилности. Најновији роман Ноћна стража открива сва лица издаје и лојалности у различитим видовима љубавних односа.

Ова паралелна повест о егзистенцијалним искушењима три жене и једног младића тече уназад, од 1947. до 1941, забављена утицајима и стицајима околности који су их навели на фатално погрешне одлуке. Више него на ужасе рата ауторка се усредсређује на мирнодопску летаргију својих јунака; усамљена лезбејка Кеј осећа се бескорисном у времену без бомбардовања и сирена, Данкан ради у фабрици свећа након затворске казне због приговора савести, две девојке сапете безизлазним емотивним везама, Вивијен и Хелен, воде агенцију за усамљена срца. У Ноћној стражи  нема сентименталних финала ни ефектних обрта као у "викторијанској трилогији"; укида их меланхолична садашњост.

Романи Усне од сомота, Сродне душе и Џепарош приповедани су у првом лицу, као узбудљиве и динамичне исповести викторијанских жена о потрази за идентитетом. За остварење сексуалне слободе или професионалног успеха јунакиње имају на располагању мало могућности: индустрију забаве, проституцију и криминал, добротворни рад. У четвртом роману и привидно либералнијој епохи, промене предодређује рат; класно и идеолошки различите не зближава само иста опасност, него и то што су сви "обучени као страшила и говоре као Американци". Међутим, са доласком мира укидају се све могућности промене и реконструкције идентитета које је рат отворио. Кеј је током ноћних бомбардовања возила кола хитне помоћи и спасавала људе из рушевина, осећајући у најгорем времену највећу живост и будност – док су мушкарци на фронту, жене попут ње могу да носе кратку косу и панталоне и да се радећи тешке и ризичне "мушке послове" интегришу у привремено дезоријентисано друштво као његови добри анђели. Са поновним доласком мира, Кеј опет постаје невидљива, а њена помоћ непотребна.