Политичари на стубу срама

Очекивана смена на челу немачког министарства образовања обављена је брзо и, како медији иронично истичу, мање-више безболно. Досадашња шефица ресора Анете Шаван поднела је оставку минуле суботе у два сата поподне, пошто јој је претходно Универзитет Дизелдорф одузео докторску титулу. Њена дисертација је била плагијат. Непун сат касније именована је њена наследница – Јохана Ванка из табора политичара, стасалих у бившој ДДР, којима је немачка канцеларка окружена у кључним ресорима.

Смена у врху министарства образовања, ипак, није допринела смиривању духова. Немачки медији су истакли у коментарима да је именовање нове министарке у најмању руку дискутабилно. У досадашњој функцији залагала се за непопуларно, чак и у редовима њене, демохришћанске странке оспорено – увођење школарина. Била је координатор демохришћанске културне политике, на нивоу покрајинских министара културе и образовања номинованих од те странке.

Исти медији указали су на сличности у животописима Меркелове и Ванкеове. Канцеларка је физичар, а Ванкеова математичар. Обе даме су удате за колеге из струке, доценте у одабраном смеру студија, а положиле су испите са највишим оценама – у бившој ДДР.

„Нема сумње да нова министарка неће бити разоткривена као плагијатор, попут њене претходнице“, коментарисао је „Зидојче цајтунг“.

Коментар минхенског дневника иде под руку са питањем:  да ли је склоност крађи интелектуалне својине типично немачка појава, или „само“ западнонемачка, или је реч о појави која се, захваљујући приступачности интернета, немилосрдно открива широм света?   

Чињеница је да се Немачка од пре неколико година – откако су докторски радови приступачни сваком заинтересованом посетиоцу интернета  - суочава са серијом скандала и афера у којима су истакнути политичари разоткривени као плагијатори дисертација.

С обзиром на актуелни повод, али и на то да од минуле суботе, до сутрашњег уторка, карневал „царује“ на просторима између Рајне, Елбе и Одре, модератори карневалских седељки постављају питање: „Знам колико посланика има Бундестаг, колико министара ради у влади, али... волео бих да знам, има ли међу њима неких који нису плагијатори?

Питање је на месту и мимо карневалске сатире. Последњих година, међу немачким политичарима је откривено на десетине власника незаслужених звања доктора наука. Међу њима се обрело и девет носилаца највиших функција.

„Коло срамоте“, како неки коментатори називају кампању разоткривања плагијатора дисертација, почело је да се врти у пролеће 2011. године, када је тадашњи министар одбране Карл-Теодор цу Гутенберг разоткривен као плагијатор. Кратко после министрове оставке, на стубу срамоте обрела се потпредседница Европског парламента Силвана Кох-Мерин, из редова немачких либерала. Осамдесет одсто њеног докторског рада Кох-Мерин је „присвојила“ из туђих научних радова.

Следила је „научно-корупционашка“ афера социјалдемократе Марка Јана Ојмана. Не само да је незаконито дошао до докторске титуле, већ је као шеф за субвенцију медија у Северној Рајни – Вестфалији доделио покрајинску субвенцију свом ментору у висини од две стотине хиљада евра. 

Ређали су се скандали, од либералног посланика у Бундестагу Биђана Ђир-Сараја, у марту 2012. године, преко европског парламентарца немачких либерала Јоргоса Казимаркакиса, до министра културе Доње Саксоније Бернта Алтмана, истовремено председавајућег Конференције немачких (покрајинских) министара културе...

Неколицина немачких коментатора указала је на чињеницу да плагијатори нису проистекли из редова немачких политичара, већ да су плагијати стари колико и светска цивилизација. „Зидојче цајтунг“, примера ради, указао је на прастари проблем позивајући се на немачку историју. Цитирао је филозофа седамнаестог века Јакоба Томазијуса који је у књизи „О литерарним плагијатима“ (Deplagioliterario) указао на постојећи проблем -  1673. године.

Други коментатори су се упустили у прастару расправу – када је плагијат заиста плагијат. Истичући да је најпознатији плагијатор у историји био грчки филозоф Аристотел – присвајао је радове својих ученика – поставили су питање: „Да ли је докторски рад неопходан као „улазница“ у коло високе политике? Не подстиче ли постојећа пракса – по којој се од будућих политичара тражи образовање на највишем академском нивоу – узрок „нечасним радњама“ недораслих доктора наука?“11.