Političari na stubu srama

Očekivana smena na čelu nemačkog ministarstva obrazovanja obavljena je brzo i, kako mediji ironično ističu, manje-više bezbolno. Dosadašnja šefica resora Anete Šavan podnela je ostavku minule subote u dva sata popodne, pošto joj je prethodno Univerzitet Dizeldorf oduzeo doktorsku titulu. Njena disertacija je bila plagijat. Nepun sat kasnije imenovana je njena naslednica – Johana Vanka iz tabora političara, stasalih u bivšoj DDR, kojima je nemačka kancelarka okružena u ključnim resorima.

Smena u vrhu ministarstva obrazovanja, ipak, nije doprinela smirivanju duhova. Nemački mediji su istakli u komentarima da je imenovanje nove ministarke u najmanju ruku diskutabilno. U dosadašnjoj funkciji zalagala se za nepopularno, čak i u redovima njene, demohrišćanske stranke osporeno – uvođenje školarina. Bila je koordinator demohrišćanske kulturne politike, na nivou pokrajinskih ministara kulture i obrazovanja nominovanih od te stranke.

Isti mediji ukazali su na sličnosti u životopisima Merkelove i Vankeove. Kancelarka je fizičar, a Vankeova matematičar. Obe dame su udate za kolege iz struke, docente u odabranom smeru studija, a položile su ispite sa najvišim ocenama – u bivšoj DDR.

„Nema sumnje da nova ministarka neće biti razotkrivena kao plagijator, poput njene prethodnice“, komentarisao je „Zidojče cajtung“.

Komentar minhenskog dnevnika ide pod ruku sa pitanjem:  da li je sklonost krađi intelektualne svojine tipično nemačka pojava, ili „samo“ zapadnonemačka, ili je reč o pojavi koja se, zahvaljujući pristupačnosti interneta, nemilosrdno otkriva širom sveta?   

Činjenica je da se Nemačka od pre nekoliko godina – otkako su doktorski radovi pristupačni svakom zainteresovanom posetiocu interneta  - suočava sa serijom skandala i afera u kojima su istaknuti političari razotkriveni kao plagijatori disertacija.

S obzirom na aktuelni povod, ali i na to da od minule subote, do sutrašnjeg utorka, karneval „caruje“ na prostorima između Rajne, Elbe i Odre, moderatori karnevalskih sedeljki postavljaju pitanje: „Znam koliko poslanika ima Bundestag, koliko ministara radi u vladi, ali... voleo bih da znam, ima li među njima nekih koji nisu plagijatori?

Pitanje je na mestu i mimo karnevalske satire. Poslednjih godina, među nemačkim političarima je otkriveno na desetine vlasnika nezasluženih zvanja doktora nauka. Među njima se obrelo i devet nosilaca najviših funkcija.

„Kolo sramote“, kako neki komentatori nazivaju kampanju razotkrivanja plagijatora disertacija, počelo je da se vrti u proleće 2011. godine, kada je tadašnji ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg razotkriven kao plagijator. Kratko posle ministrove ostavke, na stubu sramote obrela se potpredsednica Evropskog parlamenta Silvana Koh-Merin, iz redova nemačkih liberala. Osamdeset odsto njenog doktorskog rada Koh-Merin je „prisvojila“ iz tuđih naučnih radova.

Sledila je „naučno-korupcionaška“ afera socijaldemokrate Marka Jana Ojmana. Ne samo da je nezakonito došao do doktorske titule, već je kao šef za subvenciju medija u Severnoj Rajni – Vestfaliji dodelio pokrajinsku subvenciju svom mentoru u visini od dve stotine hiljada evra. 

Ređali su se skandali, od liberalnog poslanika u Bundestagu Biđana Đir-Saraja, u martu 2012. godine, preko evropskog parlamentarca nemačkih liberala Jorgosa Kazimarkakisa, do ministra kulture Donje Saksonije Bernta Altmana, istovremeno predsedavajućeg Konferencije nemačkih (pokrajinskih) ministara kulture...

Nekolicina nemačkih komentatora ukazala je na činjenicu da plagijatori nisu proistekli iz redova nemačkih političara, već da su plagijati stari koliko i svetska civilizacija. „Zidojče cajtung“, primera radi, ukazao je na prastari problem pozivajući se na nemačku istoriju. Citirao je filozofa sedamnaestog veka Jakoba Tomazijusa koji je u knjizi „O literarnim plagijatima“ (Deplagioliterario) ukazao na postojeći problem -  1673. godine.

Drugi komentatori su se upustili u prastaru raspravu – kada je plagijat zaista plagijat. Ističući da je najpoznatiji plagijator u istoriji bio grčki filozof Aristotel – prisvajao je radove svojih učenika – postavili su pitanje: „Da li je doktorski rad neophodan kao „ulaznica“ u kolo visoke politike? Ne podstiče li postojeća praksa – po kojoj se od budućih političara traži obrazovanje na najvišem akademskom nivou – uzrok „nečasnim radnjama“ nedoraslih doktora nauka?“11.