Чарлстон у доба Краљевине СХС

Павићева библиографија је заиста огромна и замењује му живот. Он заиста није писац са америчком биографијом.

Међутим, у оквиру обимне библиографије, театрографија Милорада Павића је релативно скромна. То не значи да је његов драмски опис занемарљив. Написао је четири драме, од којих је једна, по мом мишљењу, на нивоу његове приповедачке прозе. Није случајно да та драма, као и неки његови најзначајнији романи и приповетке, носе трагове његовог академског искуства са нашом барокном књижевношћу. Реч је о драми тајанственог наслова "Заувек и дан више".

Остале три драме "Кревет за троје", "Стаклени пуж" и "Свадба у купатилу" су дело мајстора поигравања  са жанровима. Кад је реч о фарсичном или водвиљском, Милорад Павић уме да сваком том жанру да софистицирани додир тако да оне постају заправо пастиши прошлих форми једног постмодернисте, ако то уопште постоји.

Драму "Заувек и дан више", коју сам одмах чим је 1993. године објављена, доживео сам као догађај у нашој драмској књижевности и потом  посветио много своје управничке енергије покушајима да је публика види на сцени, и то у театру са тако способним ансамблом као што је Југословенско драмско позориште.

Као што је роман о Хазарима Павић написао у облику речника, тако је драму "Заувек и дан више" написао у облику "позоришног јеловника". А у јеловнику су на располагању три предјела, једно главно јело и три посластице. Павић је замислио да се, поред главног јела посвећеног љубави Пекутина и Калини, која се догађа у 17. веку "у једној вароши на Дунаву и у Цариграду", играју по три варијанте предјела и три десерта. Варијанте краја су, како то наслови кажу, први са хепиендом, други трагичан, а трећи неутралан.

Маштали смо и аутор и ја како ћемо приказати једну тако барокно грандиозну и позоришно захтевну форму. Почели смо од замисли да драму "Заувек..." прикажу три водећа српска позоришта у разним градовима. Маштали смо такође да поједине делове режирају највећи филмски и позоришни редитељи света привучени планетарним успехом Павића. Али се то све показало нереалним. Онда смо се заносили да средишни део драме режира Дејан Мијач, а Предјела и Десерте његови најбољи студенти. И то се није остварило. Тако се догодило да први редитељ "Павића пре него што је постао Павић", Дејан  Мијач, који је још 1975. године у СНП-у поставио његову комедију "Кревет за три особе", није изрежирао и његову највећу и најбољу драму.

Како то већ бива, стрепња пред непознатим и грандиозним међу одговорним, учинила је да "Заувек и дан више"још није угледао српски дан. Руси, међутим одушевљени Павићевом прозом, још пре седам година реализовали су у Вороњежу прву представу драме "Заувек...". А 2003. године одиграна је прва српска драма у историји славног Московског художественог театра. Представу је режирао редитељ Владимир Петров. Навала на ову представу тако је била велика да су и после годину дана моје колеге из МХТ-а. морали да ми постављају помоћну столицу да бих видео представу. Публика је пред представу изгласала коју ће варијанту гледати. Глумци су, како се и очекује, наравно били одлични, публика задовољна, али ја не мислим да је Петров на нивоу грандиозне Павићеве барокне драмске замисли. И зато представа художественика није била на Битефу.

За мене је на нивоу Павићевог доживљаја света и уметности представа Томажа Пандура из 2002. године, која је зато и била на Битефу. Пандур се бавио месецима, можда чак и годинама "Хазарским речником", осетио га је до сржи и изрежирао са страшћу неког ко све то сложено осећа као своју тему.

Павића су се многи подухватали да од његове приповедачке прозе праве филмове (успешан резултат био је филм "Византијско плаво"), радио и телевизијске драме.

Међутим, ево наредног викенда угледаће дан у Позоришту на Теразијама драма "Свадба у купатилу", коју је Милорад Павић објавио као зрео и славан писац 2005. године код "Дерете".

"Свадба у купатилу" ме подсећа на изазов који је себи задао славни Џорџ Бернард Шо. Он је изјавио нешто као "знам ја да пишем те ваше салонске комедије, и то боље од вас забављача са Вест Енда". Обећање, извршење. Написао је комедију "Никад се не зна". Била је заиста успех без булеварских компромиса, као и код нас у Београду на сцени ЈДП 1960. године у режији Мирослава Беловића.

Поднаслов Павићеве драме је "весела игра у седам слика", доба чарлстона, доба класних разлика у краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у мултикултурној Војводини, попришту многих малих и великих заплета и расплета, са класама привидно измешаним еротичним играма, баш као у Маривоу. Али зна се шта је крај. Свако остаје на своме, с тим да је јасно да је живот најближи фарси. Има ту и полит+ике, и класних сукоба, и еротских слобода. Заиста изазовна материја за младог редитеља као што је Саша Габрић и амбициозни ансамбл у њиховом лепом позоришту коje публикa прoсто опседа. Кад долазим на исту адресу Теразије 29, у своју канцеларију у Битефу, већ првих дана у месецу угледам на вратима позоришта крупно исписано –"Улазнице распродате за све представе".