Карађорђева звезда сија над Топлицом

Прокупље – Док се ових дана могу зачути позиви на ревизију историјских догађаја, уз тврдње да је Србија 1912. године окупирала своју јужну покрајину, у Прокупљу Народни музеј Топлице припрема велику изложбу докумената и књигу о Првом балканском рату. Повод је 85. годишњица заједничке борбе балканских народа за ослобођење од вековног ропства под Османлијском империјом.

Петко Марјановић, виши кустос, и Радоје Костић, магистар историје, прикупили су обимну грађу, заборављена, затурена, али и намерно скрајнута документа. Тако су дошли до података да је више од 130 Топличана награђено Карађорђевом звездом. С јесени 1912, објашњавају они за "Политику", Топлица се нашла у жижи ратних збивања. Само за четири дана (од 3. до 7. октобра) овде је мобилисано више од 20.000 бораца, формирана су три пука (сва три позива) па и један прекобројни, као и једна прекобројна бригада и одред четника.

Пред хотелом "Рапоња" у центру Прокупља, мајору Војину Танкосићу, команданту тог одреда, јавио се као добровољац и Гаврило Принцип. Одбијен је, међутим, као физички слаб. И Принцип и Танкосић ушли су потом у историјске уџбенике и националне читанке, као и Други пешадијски пук "Књаз Михајло", једини од свих назван – Гвоздени. Да иронија судбине буде потпуна, садашња линија Копнене зоне безбедности према Космету – иста је као и она са којих је српска војска силовито јурнула у слободу.

један догађај се, на жалост, посебно памти. Већ првих дана борби, овећа група Арнаута, који су тада служили у турској војсци, подигла је белу заставу у знак предаје. Кад су српски војници пришли, испод капута они су повадили оружје и све их побили. Народ је ово место код Мердара назвао Превара, а терористи су недавно порушили споменик који је подсећао на ову трагедију. Но, о томе нико није писао.

Мало је познато и да је Аврам Драгојловић, један од официра тог пука, двоструки носилац Карађорђеве звезде, међу ретким јунацима који су заслужили ово признање трећег реда (укупно их је добило 118) резервисано само за изузетне старешине. Он је у борбама за Битољ тешко рањен, али се из скопске болнице кришом вратио на положај, охрабрио своје војнике и са њима ослободио овај град. Унапређен је у чин мајора, иако није завршио одговарајућу војну школу. У Првом светском рату прошао је Албанију на челу једног пука ужичке војске, а у Солуну био командант места. По завршетку војевања, настанио се у Прокупљу и био командант Војног округа. Његовог јединог сина Драгојла као ученика седмог (данас трећег) разреда гимназије, Немци су у Другом светском рату интернирали, а ни до данас се не зна где је изгубио живот.