Подвојени Берлин

Берлин је постао нека врста политичке, економске и културне престонице континенталне Европе. Некада подељени град сада се бори за чвршће уједињење европских земаља не би ли опстао пројекат ЕУ. Главни градови често су огледало за целу земљу, макар то огледало искривило слику – ко увиди логику те дисторзије може да стекне појам о духу целе земље. Стицајем околности куцам овај текст недалеко од Бранденбуршке капије и хтео бих да пренесем своје виђење Берлина који нам може рећи нешто о Европи, нарочито у ово време кризе уније и обележавања осамдесет година од доласка нациста на власт.

Пространост метрополе, богатство садржаја, мултинационалност, историјска тежина, сви ти утисци су присутни у тренуцима када сасвим случајно, уз кафу, недалеко од места где је био зид, разговарате са ситним продуцентом из Лос Анђелеса који је радио на филму са четири полусатна кадра и једино место где такав филм може да угледа светлост дана је Берлинале.Истовремено, стичем утисак подељеностине само у граду него и из разговора са Берлинцима. Заправо, подвојеност је прави израз јер једне поред других (а не једне са другима) живе муслиманске, кинеске, руске, немачке заједнице. Турска четврт нема додирних тачака са хипстерскомзаједницом (омладинска контракултура) у Кројцбергу, осим што хипстери после журкиједу „донер” код Турака. Ова наизглед површна разлика прожима друштво много дубље. Хипстери, углавном запослени у креативи, савршено добро говоре енглески, док старији Немци запослени у најзначајнијим берлинским музејима који чувају немачке и античке (крадене) колекције немају појма енглески. То је сукоб два принципа од којих је сваки сам по себи проблематичан.

Мондијалистички карактер Берлина произилази из економске моћи и прилива капитала. Поврх тога, Берлинје био нека врста европске престонице и у двадесетим годинама прошлог века, у време Баухауса и експресионизама у Вајмарској Републици. У склопу те традиције, Берлин је отворен за све нације, за сексуална опредељења, за различите идеологије... ту ипак постаје компликовано, а знамо како се закомпликовало тридесетих. Уметничка сцена у великој мери рефлектује безличност капитала који стоји иза тих дела и утапа се у владајућу идеологију толеранције која представља неку врсту сиве зоне идеологије без политике.

У сенци гужве око Берлинала, живи једна друга стварност, само неколико станица метроом даље. Можда ми је најбољу формулацијудала особа рођена у Берлину чији су родитељи из Југославије. То је осећај дуплог живота, где странац остаје странац јер је одбачен као другачији и живи са два идентитета. Тако у пракси функционише идеологија толеранције. Како су ми овде рекли, данас је укључивање површно, а суптилна дискриминација се одвија у рукавицама политичке коректности. То је пример личне подвојености, док је друштвени изразте суревњивости пијани Немац који у метроу на Александерплацу виче да не разуме турски. Много даље од Потсдамер плаца, на који су се сада у време филмског фестивала сјатили људи из целог света, налази се супротна тенденција у Баварији. У Берлину живи малокрвна и солидно стојећа квазилевица, а на југу Немачке пунокрвна и јасно дефинисана екстремна десница.Овде могу да разговарам са странцем који се, као и већина омладине, бави неким уским сегментом историје уметности, али зато старија генерација с негодовањем гледа што нема довољно вредних, продуктивних, младих инжењера.

Сада када исламисти прете Берлину, сукоб унутар саме Немачке постаје очигледан. Немачка спољна политика је израз те контрадикције – она истовремено тежи међународном зближавању, али и јачању немачке политичке и економске моћи коју при том не може сама да одржи. Та контрадикција може да се разреши распадом уније, растом национализма, јачањем исламистичког фундаментализма или стварањем европског федерализма, што сматрам мало вероватним.

Све те тенденције се виде на улицама Берлина и то подељено по секторима града. Берлин данас слави своје прихватање различитости, али се и присећа кроз изложбе у јавним просторима како је другачије људенасилно и дивљачки протеривао 1933, пре свега Јевреје, левичаре и дегенерисане уметнике. Данас, нема сумње да можете бар да добијете фер шансу да своје професионалне снове остварите, без обзира на то одакле сте и које вере. Само што мислим да такву културу одржава капитал, одржава Старбакс који нетремице гледа на Бранденбуршку капију, као да је подсећа да је мока од четири евра моћнија од јуришних коња на врху капије. Зато нема превазилажења подвојености, већ онанаставља да тиња у људима, у граду, у Европској унији... док се не разбукти.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија Универзитету, Њујорк