Шта кочи Обаму?

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Председник Барак Обама је ноћас у два после поноћи по нашем времену одржао своју беседу „о стању нације”, испунивши тиме уставну обавезу и поштујући традицију коју је још 1789. установио први председник САД Џорџ Вашингтон.

Говор о стању нације – обично једносатна беседа – држи се пред оба дома Конгреса (Представничким домом и Сенатом), а захваљујући телевизији и дословно пред целом нацијом. Обама је додуше недавно, 21. јануара, одржао свој други инаугурациони говор, али ова два обраћања јавности су различита и по форми и по суштини.

На инаугурацијипредседник има обавезу да инспирише, а пред Конгресом да информише. Први је дакле поезија, а други проза.

Како је најављивано, Обама је ноћас у Конгресу имао задатак да политички разради главне поруке које је нацији већ упутио говорећи пре три недеље испред конгресног здања на Капитол хилу, где је после реизбора положио председничку заклетву. Како је најављивано, у средишту је требало да буду стање националне економије, мере за повећавање запослености и консолидацију положаја средње класе, али и теме из његове „либералне агенде”, као што су контрола промета ватреног оружја и климатске промене.

И пре и после Обаминог четвртог говора о стању нације, главна дилема је колико он речи може да претвори у дела. Амерички председник се често описује као „најмоћнији човек света”, али на домаћој сцени његова моћ је прилично ограничена. Амерички уставотворци су наиме још пре више од два века у темеље система уградили поделу власти на извршну (председник), законодавну (дводомни Конгрес) и судску (Врховни суд) и механизам њихове међусобне контроле. То практично значи да сваки станар Беле куће мора доста да преговара са другим изабраним представницима народа, поготово ако два конгресна дома контролишу различите партије, што је данас случај: републиканци имају већину у доњем, а демократе у горњем.„Барак Обама има два енормна проблема у примени свог политичког програма у другом мандату”, сматра Ален Лихтман, професор историје на Америчком универзитету у Вашингтону, који је иностраним дописницима у понедељак образлагао значај говора о стању нације у историјској перспективи. Први је оштрија поларизација у Конгресу, без преседана у новијој америчкој историји: две партије су комплетно на супротним позицијама и нису у стању да се усагласе око ниједног од крупних питања која су на дневном реду, од пореза до буџета, од мера за заштиту околине и катастрофалних климатских промена до проблема илегалних имиграната.„Историјска је чињеница да ниједан председник демократа у историји наше републике није могао да спроведе неку унутрашњу реформу без већине сопствене партије у оба конгресна дома”, каже професор Лихтман. Поготово, како је објаснио, што данас нема некадашњих конзервативних демократа или либералних републиканаца, који су у прошлости били носиоци сваког међупартијског компромиса који је Америку гурао напред.

Како у таквим околностима Обама може ту препреку да савлада? „Он мора да искористи суштинску карактеристику Конгреса, а то је да он функционише на истом принципу као Волстрит”, сматра професор Лихтман. „Руководи се искључиво похлепом и страхом.”

Прво је, по објашњењу овог историчара, да сви конгресмени желе да на својим положајима остану што дуже, да стално добијају поверење гласача, а друго је страх да ће, ако не заступају уверења бирачке већине у својој изборној јединици, бити кажњени.

Обама зато, у одсуству неке страшне кризе која је у прошлости била катализатор за превазилажење политичких и идеолошких разлика републиканаца и демократа, мора да мотивише своју већину која му је омогућила да освоји други мандат. Да она створи притисак из базена Конгрес за његове реформске програме.

То је међутим, у данашњим околностима у Америци, истинска „немогућа мисија”. Док је већина недвосмислено за стабилну економију, најновије истраживање које је спровео угледни Институт „Пју” показује да бирачима уопште нису приоритети политички важни делови Обаминог програма као што су илегални имигранти, контрола оружја или глобално загревање: то су ставили чак на 17, 18. и 21. место.

Кад се тома дода да сваки председник у другом мандату има највише годину дана да не само започне, него и крене у реализацију намераваних реформи које треба да му изборе добро место у историји – већ пред крај ове године почеће кампање за конгресне међуизборе 2014, а потом кампања за председничке номинације за 2016 – онда се види да ће Обама морати да пронађе неки средњи пут између максимума жељеног и минимума могућег.