Трилогија о привредном расту: радна снага

У претходна моја два текста објављена у рубрици „Погледи”(19. децембра и 16. јануара), закључили смо да су прилично мале могућности да се наш привредни раст заснива на увећању продуктивности или акумулацији капитала, преостаје нам последња шанса: радна снага. Управо тако, повећање ангажовања радне снаге као производног фактора доводи до раста производње, што значи до привредног раста. Како ствари стоје у Србији на том плану?

Декомпозиција извора привредног раста земаља југоисточне Европе у првој деценији овог века показала је да је допринос радне снаге био –18 одсто. Управо тако, негативан допринос – збирни допринос раста продуктивности и акумулације капитала морао је да буде преко 100 одсто. То значи да су земље нашег региона бележиле раст производње и пад запослености. Одлично, неко ће рећи, расла je продуктивност. Тачно, због тога је допринос продуктивности расту био велики, али кључно питање је због чега је запосленост пала у доба привредног раста. Први разлог је постојање наслеђеног вишка запослености у многим предузећима. Приватизација и реструктурирање доводе до отпуштања. Приватни власник, послодавац, у свом предузећу жели онолико запослених колико му омогућава да максимизује профит и – нити једног више. Нетачно је да приватни послодавац жели да отпушта раднике – он раднике отпушта, односно запошљава све док не дође до оног обима запослености при коме максимизује профит. Због тога приватизација доводи до отпуштања вишка радника и смањења запослености. До тога доводи и свако друго реструктурирање предузећа. Проблем је у томе што се у Србији реструктурирају само приватизована предузећа – нисам приметио реструктурирање државних. То што се у некима од њих смањио број запослених последица је пропадања, а не реструктурирања.

Други разлог за пад запослености у Србији лежи у томе што је раст запослености у приватном сектору био недовољан – број новоотворених радних места у приватном сектору није био довољан да компензује губитак радних места у приватизованим или пропалим предузећима. Због чега је то тако? Један од основних разлога лежи у карактеру домаћег тржишта радне снаге. Ради се о томе да то тржиште није довољно флексибилно, пре свега у погледу запошљавања и отпуштања. А послодавац, када некога не може да отпусти уколико дође до пада тражње, па тиме и производње, неће га ни примити, или ће га запослити на црно – отуда и мала запосленост у приватном сектору.

Због чега домаће тржиште радне снаге није флексибилно? Због важећих законских одредаба: приликом отпуштања послодавац мора да плати отпремнину за све године радног стажа отпуштеног, независно од тога колико је радник радио код њега, могућности за рад на одређено време веома су ограничене, мале су могућности флексибилног запошљавања (рад на даљину или рад у пару, на пример) и, коначно, мале су могућности кажњавања запосленог који је прекршио радну дисциплину. На све то долазе и одредбе о такозваном проширеном деловању колективног уговора, тако да послодавац мора да испуњава оне обавезе које није (уговором) добровољно преузео. Наводно, сва наведена решења су део пакета заштите запослених.

Једини проблем лежи у томе што нико не води рачуна о незапосленима. Додуше, свим политичарима су пуна уста приче о томе да је незапосленост, поготово незапосленост младих, највећи проблем у друштву, али када се започне расправа о променама радног законодавства којима ће се омогућити повећање флексибилности тржишта радне снаге, онда се одмах ставе на страну синдиката, који до последњег незапосленог бране права запослених.

Да разјаснимо – послодавци су капиталисти. Могу бити ружни, прљави и зли (додати по потреби или непотребно прецртати), али једино они запошљавају људе – зато се и зову послодавци. А што лакше могу да их отпусте, што лакше могу да дођу до међусобно задовољавајућег радног односа, лакше ће и више ће их запослити. Због тога је на свима који агитују за права запослених да бар помисле колико ће се тиме увећати број незапослених.

А већину незапослених у Србији чине млади, они који никада нису радили. Они ће релативно лако отићи из земље. Још само да добијемо датум којим ће се одредити датум када ће, уколико се не одлучи супротно, почети преговори. И онда остајемо без тог драгоценог ресурса. Младих, не датума.

Радну снагу једне земље не чине само тренутно запослени. Док се то не схвати, не треба очекивати да се привредни раст Србије заснива на повећању ангажовања радне снаге. Како ствари стоје, изгледа да привредни раст Србије тешко да може да се заснива на било на чему. Крај трилогије!

Председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета Универзитета у Београду