Укинути провизију на хуманост (2)

Истражујући зашто све готовинске, па и веома скромне девизне уплате у хуманитарне сврхе, не могу да прођу без доста високе провизије, „Политика” је дошла до сазнања да Србија нема уређен систем платног промета са суседним земљама, конкретно са Босном и Херцеговином, већ га обавља преко неке од већих европских банака. Најчешће немачких. И та услуга, наравно, кошта. Ништа другачије није ни са осталим земљама бивше СФРЈ.

Да би, рецимо, 70 евра, које је наш грађанин наменио породици покојне Јелене Трикић (30) из Приједора, која је одбила лечење јаким цитостатицима тумора на мозгу како би постала мајка и иза које је остао син Никола, стигло до њих, паре, односно информација о уплати, иде преко Немачке, а у неким случајевима, преко још неке банке. И свака таква информација – кошта. Код неких банака мање или више, али – пословне банке такве дознаке наплаћују. Не постоји неко правило да се хуманитарне уплате ослободе таквих трошкова.

„Политика” је покренула јавну акцију код Народне банке Србије, као банке над банкама и институције која уређује платни промет са иностранством, да се код Удружења банака, али и самих пословних банака, донесе нека врста кодекса или споразума о доброј вољи по којем би се такве уплате ослободиле трошкова платног промета.

Али, проблем, међутим, није само када су у питању девизне хуманитарне дознаке у суседне државе бивше СФРЈ. Тај трошак, провизије, постоје и за унутрашње, динарске, хуманитарне уплате. Оне су, истине ради, много мање, од рецимо 0,3 одсто до три хиљаде динара, у зависности од висине суме. Питали смо поједине банкаре да ли постоји неки правилник по коме би се свака хуманитарна уплата ослободила обавезног плаћања провизије. Речено нам је – да не постоји. То питање је потпуно неуређено и решава се тако што одговорно лице у банци својом дискреционом одлуком одобрава такве бесплатне трансакције.

Један од банкара, чије име уопште није битно за ову причу, скреће нам пажњу на нимало безазлен детаљ – могуће злоупотребе, па и прање новца преко хуманитарних акција и рачуна. То питање, по њему, није баш тако једноставно и ваљало би га подићи на неки виши ниво и размотрити из више углова. Добро је, каже, што се о томе повела расправа, али то је, ипак, посао за централну банку, па и Министарство финансија.

Без сумње и ово је аспект који се, у овој нашој акцији, мора имати у виду, али у ово време свеопште електронске комуникације и томе се може доскочити ако нам је заиста циљ да без сувишног трошка с малим прилозима помогнемо онима којима је сваки динар велики као кућа, а да такве акције не буде извор за зараду.

Некада су, подсећања ради, у време Службе друштвеног књиговодства, тадашња правна лица, фирме или како су се онда звали „корисници друштвених средстава” имали у свом рачуну три карактеристична броја, 840 или 849, није важно, на основу којих се тачно знало о ком је субјекту у плаћањима реч.

Због чега не би на сличан или истоветан начин сваки хуманитарни рачун, који би се, разуме се, отварао у банкама по строго уређеним правилима и иза њих стајала одговарајућа документација, добио такву шифру, коју би сваки компјутер на шалтерима банака или пошта препознао и уплату ослободио провизије? Одговор чекамо.

„Политика” је започела ову акцију. Било би добро када би се о њој повела шира расправа, чуле још неке идеје и предлози, јер хуманост не сме да има границе, а још мање да на њој неко, макар и ненамерно, зарађује.