Мој почетак у ,,Политици”

Пошто је ,,Политика” недавно прославила своју годишњицу, прослављам и ја с њом. Јер почео сам да радим у ,,Политици” 1946. године.

Данас, када једва могу да се запосле и доктори наука, како сам ја то успео да се запослим у славној ,,Политици”? Да дођем у Београд из Чачка, познат као леви халф Борца, тима који је у мају 1946. победио Црвену звезду. Да, али ја сам уз фудбал радио као новинар у редакцији чачанског ,,Гласа”. Неко је приметио, овде или тамо далеко, да сам написао лепу репортажу о једном селу. Тај текст у чачанском ,,Гласу” почиње овако: ,,На осамнаест километара од Чачка налази се плодно село Мрчајевци”. Да ли ме је ова оригинална реченица у репортажи одвела из Чачка у Београд? Није. Да би се допало из Чачка у Београд, онда се овако запошљавало: из Окружног комитета Комунистичке партије Југославије у Чачку хитно ме зову да дођем код секретара Окружног комитета друга Милића Бугарчића. Ја сам мислио да ме зову да ме критикују што сам дао аутогол у Нишу када смо играли против Радничког. Јок, Милић Бугарчић ми рече да ,,Политика” тражи младе комунисте за рад у њиховом листу. Спреми се лепо, ево ти бон за три метра штофа за одело, ево ти бон за ципеле код Мише шустера. Ево ти и ово писмо у ком је твоја карактеристика, да то даш друговима у ,,Политици”.

Јој, рекох, шта ће Борац без мене? Одговор: Имаш воз ,,ћиру”, суботом ноћу дођеш у Чачак, одиграш утакмицу у недељу, па опет ноћом вратиш се у Београд. Окупам се у касапском кориту. Мама плаче што идем, тата срећан. Кренем ,,ћиром”, упадам у Београд у пролеће, а оно јаче од лета, четрес степени у хладу. Одело браон, ципеле тесне, жуље, мало је фалило да се изујем уз Балканску улицу. Како даље? Први пут сам у Београду. Срећом, друг милиционер ме упути. Из далека пише ,,Политика”, из близа мала врата, улазим, уплашим се – лифт! Имам степенице, први спрат, дугачак ходник, станем испред једне мале собе (зове се бокс). У боксу с леђа човек, клањам се и одмах му нудим партијску карактеристику. Он се насмеја, није ни отварао писмо моје карактеристике, поцепа га уз коментар – ово ти неће помоћи у писању. Ја сам Синиша Пауновић, уредник београдске рубрике. Лепо си писао о Мрчајевцима, а сада правац Вождовац, види и донеси рубрику: да ли је тамо почео да ради трамвај. Вождовац сам нашао тек око поноћи. Кад сам се вратио имао сам празан бокс, изуо ципеле, ставио под главу писаћу машину ,,ремингтон”, заспао.

Пробуди ме лепа девојка, рече, ,,Ја сам Нина, радим код Синише, као и ти.Иди у купатило, умиј се”. ,,Јој, што си лепа, Нина”. Удари ми чвргу пријатељски и ја онда осетих да сам у Београду, јер се заљубих у Нину. Од моје љубави с Нином биле су у пролазу чврге, али све нежније.

Љубав ми је дала снагу да по наређењу Синише идем на отварање прве цвећаре у Београду.Написах две шлајфне, али их Синиша сведе на неколико реченица. Био је у праву јер је ,,Политика” 1946. године објављивала по осам страна говора Тита.

Поред мене, из свих крајева Југославије доведено је с партијским књижицама још пет младих људи.Мени је много помогао Паја, рођени Београђанин, спавао сам код њега, а онда ме је преузео млад човек као и ја, најбољи репортер Радио Београда, Влатко Влатковић. Он ми је дао да спавам код његовог ћалета, у зубарској ординацији. Влатко ме је научио како да пишем језгровито и правим комбинације у оделу – сако црн, беле панталоне. Имао сам плату две хиљаде, а хранили смо се у данашњем ,,Шуматовцу”, шесто динара за месец дана.Четвртком уз јело имали смо јабуку, недељом палачинке.

Упознао сам Дишу Стефановића о коме су кружиле приче да је радио у ,,Политици” за време краљевине, а када је требало да кренемо негде на пут, он нам је давао новац, много више него што је потребно. Тако сам по налогу уредника економске рубрике Љубе Стојнића отишао да пишем о Срему – да ли сељаци хоће у колхозе и совхозе. Нико од сељака то није хтео, а ја сам са лепим парама први пут видео Нови Сад. Тада сам упознао будућег глумца Мавида који је свако јутро трчао по Новом Саду.

Написао сам о Мавиду репортажу коју су одбили. Али репортажу је прочитала другарица Бунушевац, позвала ме и похвалила, па рекла Синиши да ћу убудуће радити на културној рубрици. Другарица Бунушевац ме одвела у Народно позориште да гледам пробу ,,Отела” са Љубом Јовановићем и Дездемоном у лику Наде Касапић. Другарица Бунушевац ми је показала две столице у партеру које су биле одређене за ,,Политику”. Замолила ме да направим разговор с Надом Касапић. Од тада сам је звао госпођа Бунушевац, а разговор с Надом Касапић је био успешан: заљубио сам се у Касапићку.

(Сутра наставак)