Продор на Исток

Недавна одлука највиших форума Европске фудбалске федерације да додели организацију првенства континента 2012. године Пољској и Украјини у нашој јавности прошла је релативно незапажено. Углавном се све свело на основну информацију. Али, није тако било у земљама које су се кандидовале за ово велико фудбалско такмичење. У игри за добијање организације били су Италија, самостално, Хрватска и Мађарска заједно, и Пољска и Украјина, такође у дуету. Извршни комитет Уефе одлучио је да домаћини буду Пољска и Украјина. У бубњу су остали Италијани, Хрвати и Мађари.

И док се на победничкој страни увелико слави, интензивирају планови о организацији, увелико обнављају или најављују нови стадиони, уз прављење рачунице колико ће им домаћинство донети новца, као и изражавање нескривеног задовољства због најава из Европе да ће помоћи са неколико десетина милијарди евра, на другој страни почео је лов на кривце за неуспех.

Предњаче Хрвати, који су, изгледа, имали највеће амбиције, подгрејане уверавањима са разних страна да имају и највеће шансе у комбинацији са Мађарима...

Епилог је познат, а као ехо ових дана у хрватској јавности подигао се прави одијум против одговорних за прави дебакл. Кажемо дебакл, јер кандидатура ових двеју земаља није добила ни један једини глас 12 чланова Извршног комитета Уефе. Пољска и Украјина добиле су осам, Италија четири, а Хрватска и Мађарска – 0!

Реакције у земљама губитницима веома су сличне. Италијани су бесни, штампа, па и чланови парламента грме на министра спорта, у Хрватској се јавио чак и премијер Санадер да каже да челници Ногометног савеза морају да сносе одговорност за неуспех. Најављивали су успешну кандидатуру, а нису успели да придобију ни једног јединог члана Уефиног извршног тела.

Међутим, прича о спортском надметању овде би требало да се заврши. Амбиције су једно, а европска реалност је нешто сасвим друго. Спорт је одавно постао саставни део политике, још од времена Ричарда Никсона и пинг-понг дипломатије...

Они који уважавају нове реалности и боље познају спорт знају да Италијани и нису имали неке шансе: били су већ два пута организатори европских фудбалских првенстава (1968. и 1980. г.), а носе још свежу хипотеку афера са лажирањем резултата утакмица и највећих клубова, због чега се у нижем рангу такмичења нашао и један клуб реномеа Јувентуса...

Хрвати су у својој неспутаној амбицији у ствари били камен о врату Мађарима. Без сумње, били би успешни организатори, као што је и некадашња Југославија успешно организовала небројена такмичења на светском нивоу. Али, заборавили су да су им много већу "промоцију", не само код Уефе, направили навијачи који, где год се појаве, праве инциденте и то често са непримереним политичким конотацијама. Они су заборавили да су хрватски навијачи на Кипру прошле године својим телима исписивали кукасте крстове и поздрављали нацистичким подизањем руке. И многе друге инциденте са сличним фашистичким конотацијама. Уефа на њихову жалост – није.

У свему томе, ипак, највећу улогу одиграла је, чини се, једна изјава новог председника Уефе Мишела Платинија, која је прошла незапажено, а у којој је најавио "конкретне мере за развој и унапређење фудбала у земљама Источне Европе". Сада је јасно шта је то значило...

А нелогичност да је једна земља (Пољска) чланица ЕУ, а друга (Украјина) није, може се, такође лако, објаснити. Европа рачуна на Украјину као једну од нових чланица, а организација првенства у фудбалу само је "мали поклон", што бисмо рекли "гурка", на том путу. Хрвати и Италијани о томе нису размишљали.

О томе не размишљамо превише ни ми. А с обзиром на то што је у нашој квалификационој групи за наредни европски шампионат у фудбалу 2008. године и селекција Пољске – можда би требало...

Владимир Дедић

--------------------------------------------------------------------------

Санадер разочаран фијаском у Кардифу

Од нашег сталног дописника
Загреб, 20. априла – Колико год се то жели избећи зна се одавно да спорт баш није имун на политику, односно њене утицаје и искориштавање, јер та делатност уз све остало пружа и веома примамљиву могућност друштвене промоције и популарности. А у таквој "сенци" посебно воле да се греју политичари. Ту општепознату чињеницу потврђује и велико разочарање које не крије хрватски државни врх због дебакла хрватско-мађарске кандидатуре за домаћина европског шампионата у фудбалу 2012, који је тим тежи што није добијен ни један од могућих 12 гласова европске "фудбалске владе". А домаћа јавност је припремљена као да је Хрватска са северним суседима сигурни добитник, јер је у односу на остале кандидате у свему "нај".

На пут и очекивани тријумф у Кардиф кренуо је и премијер Иво Санадер, али је изгледа брзо схватио о чему се ради, што га је веома погодило. Зато је сада затражио одговорност челника Хрватског ногометног савеза, јер је уверен да је држава учинила све што је било до ње за што бољу промоцију Хрватске у Кардифу.

"ХНС треба да анализира шта се догодило, зашто нисмо добили ниједан глас од 12 могућих и у том смислу се требају повући и консеквенце. Од ХНС-а очекујемо да не затвара очи пред чињеницом да смо доживели дебакл. Неко треба да одговара за то. Очигледно је да је заказала друга страна која је морала учинити пуно више" – закључује Санадер.

Кардиф је за хрватски политички врх тим "горча пилула" јер управо је кренула предозборна кампања, којој би у финалу итекако вредио добитак у облику домаћинства тако привлачног фудбалског шампионата. Знају то, наравно, и у другим странкама а не само у владајућој, па из конкурентске СДП на овакво иступање Санадера стиже данас критика да "влада не може тражити алиби" за овај промашај само у ХНС-у већ и код себе. И ето опет лопте на клизавом политичком терену.

Р. Арсенић