Болна исповест страдале генерације

Крагујевац – Хоће ли публика стајати мирно када се на великој сцени Књажевско-српског театра „Јоаким Вујић”, вечерас у 20 сати, буде спустила завеса? Као што се стоји мирно када се 21. октобра у Шумарицама служи опело за жртве нацистичког терора? Можда би требало. Јер, генерације пострадале 1941. као невине жртве фашизма добиле су споменик, а оне које су деведесетих година прошлог века косили ратови и беспарица, још чекају своје обележје. „Ко ће нама да ода почаст !?”– питају јунаци представе „Хладњача за сладолед”, која ће бити изведена на Дан државности, када наш најстарији професионални театар слави 178. рођендан.

Представа се спрема по тексту Крагујевчанке Ружице Васић, првонаграђеном на конкурсу „Крагујевац у памћењу и изван памћења”, првом таквом који су спровели град и Књажевско-српски театар (КСТ). Ауторка живи и ради у Будви. Зато смо о представи разговарали са редитељем Приможом Беблером. Пре него што је отишао за Словенију, мада Београд никад није сасвим напустио, Беблер је дуго радио на овим просторима. Крајем осамдесетих је водио позориште „Душко Радовић”, а пре тога и позоришта у Крушевцу и Суботици. Режирао је у Ужицу и Шапцу. Ово му је прва ауторска сарадња са крагујевачким театром.

Сценографија нове представе је поверена Миливоју Штуловићу, костиме је урадила Јелена Јањатовић, музику Драгослав Танасковић, фронтмен некада популарне крагујевачке групе „Исток Иза”..

– Глумци су потпуно посвећени раду на овој представи, а чини ми се да поред професионалног имају и додатни мотив. Почетком деведесетих, када почиње прича, имали су 15, 16, 18 година, исто колико и њени јунаци, а све се дешава у Крагујевцу. На неки начин, играју себе. Видећемо како ће то испасти. Представа осцилира између драмског и поетског, све сцене су сведене, набијене емоцијама, али нераспричане. То није једноставно играти, али мислим да знам где „брод” треба да стигне – објашњава Беблер.

На сцени су, заправо, Шумарице, хумке и споменици. Киша, можда, заобилази Крагујевац, али не и „Велики школски час”. Небо се увек расплаче 21. октобра. Колпортер гласно чита наслове из недељника „Светлост”, који је деведесетих преносио вести са ратишта. Шумарице су спона између два времена, парадигма страдања оних који тек што су закорачили у живот. Предочавајући временски и просторни оквир, редитељ додаје да је у представи реч о „трагедији целе једне генерације”, која је у најосетљивијим годинама, када њени припадници „нису ни деца, ни одрасли”, суочена са сломом свих постојећих друштвених норми.

– Свако кризно време има своје виновнике и оне који су колатерална штета, а највеће жртве су млади. Незрели да артикулишу стварност, они остају без ослонца, урушава им се тло под ногама. То „Хладњачи за сладолед” даје карактер глобалне, универзалне драме – каже Беблер.

У распону од готово двадесет година, прича прати судбину групе крагујевачких тинејџера, другара „из краја”. Јована, Љуба Жгебе, Горан Лепи, Невена, Марко и Ђоле Торбица проговарају у име генерације изненада суочене са дилемама за које није била спремна. Зато су им одлуке биле изнуђене, а морално посрнуће извесно. Савети професора Миће више нису могли да им помогну, спрала их је киша.

Њихова прича је генерацијски вапај за смислом, болна исповест о прекинутом другарству, пребрзом одрастању, покушају да се живи и после губитка најближих. Неки су напустили земљу, а погинули у рату кући су се вратили у хладњачи за сладолед. Није било довољно сандука за све.