Укинути провизију на хуманост (3)

Када је „Политика” започела акцију да се уплате новца за хуманитарне акције ослободе провизије, ни слутили нисмо до каквих ћемо сазнања и успутних открића доћи. Подсећања ради за оне који данас први пут читају наше новине, писали смо о искуству једног нашег човека који је хтео у Бањалуку, породици покојне Јелене Трикић (30)из Приједора, која је одбила лечење јаким цитостатицима тумора на мозгу како би постала мајка и иза које је остао син Никола, да пошаље јединих 70 евра уштеде. Није их послао, јер му је једна банка за ту услуга тражила 40 евра.

Ово је већ трећи дан да „Политика” пише и води акцију не би ли се Народна банка Србије, Министарство финансија, Удружење банака Србије, па и саме пословне банке, саме за себе, прикључиле нашем позиву – ослободимо хуманитарне уплате провизије. Свеједно где их слали – у свет или код куће.

Одјека, нажалост, још нема. Куцамо на затворена врата. Они који имају могућност на „изађу” на наш сајт и да прочитају реаговања наших читалаца – биће свесни у шта смо дирнули.

И сада, мада професионално и занатски неуобичајено, крећемо с вешћу. Јуче смо дознали да ни Црвени крст Србије за своје девизне уплате није ослобођен плаћања провизије. Тачно 11. марта биће две године од цунамија (огромног морског таласа који је на пучини изазвао земљотрес) који је у јапанском граду Фукушими и околини однео 19.294 жртве причинивши невиђена разарања и штете.

Црвени крст Србије је покренуо акцију помоћи пријатељском Јапану од кога смо пре, али и после тога, добили на стотине милиона долара и евра разноврсне помоћи. Месецима су грађани и институције Србије сакупљали динар по динар сакупивши нешто више од два милиона долара. Симболично у односу на оно што смо добили од Јапана. Али, то је то. Више нисмо смогли. И знате ли шта се догодило? Погађате.

Једна наша банка, како нам је посведочено у ЦКС, одрекла се трошкова конверзије динара у одговарајућу валуту и провизије за уплату на јапански рачун као свој прилог целокупној хуманитарној акцији. Шта то говори? Да је у питању дискреционо право шефова банака да се у таквим и сличним околностима одрекну делића од своје уобичајене зараде.

И шта овај још пример говори? Да наша, „Политикина”, акција има смисла. Она треба да покрене, како би се то у соцреалистичком језику рекло, ширу друштвени акцију – да се такве и сличне хуманитарне уплате ослободе сваке врсте трошка, јер је с етичке, људске, па и пословне стране, неморално зарађивати на нечијој пукој жељи да другоме у невољи – помогне.

И ништа више од тога. П(р)озвани још ћуте. Ми нећемо.