Неравноправни Вашингтон

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, априла – Хладни ветар је уз помоћ ситне кише "ледио кости", али није омео 83-годишњу активисткињу, познату по надимку Вера, да се по центру Вашингтона попне на кров аутомобила и дува у своју трубу. Око ње је још око пет хиљада грађана такође пркосило и тим климатским и политичким неприликама. "Макар био мокар као пас, борим се за наш глас" – била им је једна од парола. Покличима су позивали на "ослобађање Вашингтона" и подсећали надлежне да "демократија почиње у сопственој кући".
Призор је деловао као намештена сцена за потребе снимања филма политичке фантастике. Јер – од кога би се ослобађао "глобални стратешки центар" који многим другима "кроји судбину" и због чега би трпео прекор да у њему нема демократије кад је он "шири по планети"?

Али, призор је спадао у ону врсту реалности која надмашује фантазију. Демонстрације су биле стварне и за стварне циљеве – онакве какви су извикивани, уз упозорење: "Следећи пут идемо у Белу кућу".

"Ограничени суверенитет"

Док се са разних страна и из разних разлога америчкој престоници замера "претерана" концентрација моћи, њени становници су изашли на улице да протестују због чињенице – да имају осетно мање политичких права од осталих сународника. Овом приликом на челу с градоначелником Едријаном Фентијем, прошлог понедељка, захтевали су да и они добију – бар један глас у националном парламенту.

Вашингтон је, наиме, град са вишеструко "ограниченим локалним суверенитетом". Немају, на пример, ниједног правог члана у Конгресу. Додуше, у Представничком дому имају делегаткињу, Еленор Холмс Нортон, али са системски крњим статусом – може да гласа само у комитетима, али не и на завршном изјашњавању о параграфима.

Демонстрације и дуга, упорна кампања уродиле су плодом: Представнички дом је у среду усвојио нацрт закона да представник престонице постане његов пуноправни члан. Али и даље су, слуте зналци, веће шансе да Вера поново затруби него да Еленор постане прави законодавац.

Кажу, међутим, да би нови пропис ступио на снагу, треба да га усвоји и, засад према њему прилично скептични, Сенат. А и председник Џорџ Буш најављује да ће ставити вето на такав "неуставни закон".

Спор дира у темеље устројства. Грађани Вашингтона, којих је административно око 600.000, истичу да су сада грађани другог реда јер немају уставом гарантовано пуно право гласа, као да су неке врсте криминалаца, странаца и малолетника. Њихови опоненти тврде пак да по уставу престоници следује "ограничени суверенитет" јер није у саставу савезних држава чији гласачи једино могу да бирају репрезенте за оба дома националног Конгреса.

Дуел заступника та два супротстављена наступа траје више од 200 година, безмало од настанка Вашингтона као главног града САД. Престоница је и данас, са статусом федералног дистрикта, нека врста – протектората савезних органа. Осим што нема представника у Конгресу, који је на њиховој територији, нема ни право да одлучује о низу битних локалних питања. Национални Конгрес му надзире буџет и може да му укине сваки пропис који није по вољи федералних "отаца".

Борба овдашњих мештана је дуга и упорна, али ретко остварује постављене циљеве. До делимичног учешћа у федералном одлучивању дошли су, тако, 1961. године када им је уставним амандманом омогућено да учествују у изборима – за председника САД. А тек 1973. им је дозвољено да непосредно бирају градоначелника и градско веће.

Појединим аналитичарима се чини да у истрајавању федералне контроле над престоницом има и елемената расне скепсе – око 60 одсто становника Вашингтона су црнци. То се званично негира, наравно, али се признаје да постоји – политички зазор.

Становници престонице су, у огромној већини, присталице Демократске партије (иако је победио на председничким изборима 2004. Буш је на овом локалитету поражен са 10:90 одсто гласова) па Републиканска партија сматра да би уласком вашингтонског представника у Конгрес она била оштећена и опире се таквом "тумбању". По најновијој верзији: ако Вашингтон добије једно место у Представничком дому, онда би и једно место више добила Јута која је традиционално упориште републиканаца…

Замисао о "Новој Колумбији"

Грађанима је већ "преко главе" препуцавања "горе", на уштрб њихових права. Покренули су и кампању да се Вашингтон призна као 51. савезна држава САД, са свим припадајућим надлежностима и у заступљености на федералном нивоу и у уређивању локалног система.

Део тог покрета предлаже, ако ништа друго не помаже, да се главнина територије града, који се простире на 159 квадратних километара, отцепи од малог простора у коме су смештене федералне институције и тако подели на два дела. Један – "у коме се живи" и који тражи сва грађанска права, и други – који би остао федерални дистрикт, са установама у којима функционише апарат савезне власти.

Замишљена нова држава звала би се Нова Колумбија, преузимајући део из имена Вашингтон – Дистрикт Колумбија (најчешће коришћеног у скраћеном облику – Ди Си). Нешто од тог духа изражено је и на поменутим демонстрацијама, чији су организатори одабрали да их одрже 16. априла, на градски Дан еманципације, установљен по датуму из 1862. када је актом председника Абрахама Линколна – укинуто ропство у дистрикту.