Политични смо, дакле постојимо

Представа „настала према тексту Рајка Ђурића и Златка Паковића, жаријевски је груб, опскурни кабаре, један danse macabre, посмртнички марш над судбином земље чије су границе пропасти, изгледа, несагледиве. У представи коју је Златко Паковић и режирао, мозаички се исписује постпетооктобарска српска историја, у кошмарним сликама, комбиновањем брехтовски ироничних сонгова и драмских сцена.

Глумице и глумци, Емина Елор, Јована Стипић, Милијана Макевић, Игор Филиповић, Бојан Димитријевић и Никола Ђуричко, хладно и механички, како приличи једном брехтовски интонираном комаду, играју различите ликове, од Зорана Ђинђића, преко Легије и чланова земунског клана, Шиптара, Будале, до Слободана Милошевића. Игра је ауторефлексивна, илузија се стално кида, тако што глумци најављују наслове сцена које ће играти, и јарко истичу да су извођачи који играју. Циљ ових поступака је да се критичка моћ гледалаца држи будном, да будемо врло свесни да смо у позоришту. А позориште овде представља огледало друштва, његовог наличја и разоткривених механизама, као у Хамлетовој „Мишоловци”, када се упокојене истине повампире и устану из гробова заборава, изазивајући пометњу.

Представа „Убити Зорана Ђинђића” више je од позоришта, она је и документовани перформанс и безобзирна политичка провокација. Пре њеног формалног почетка, публика се спроводи кроз ходник облепљен исечцима из новина повезаних са атентатом. На самом улазу у салу се пројектује видео запис са радикалског митинга из 2003. године, мало пре атентата, који приказује Томислава Николића како говори: „Ако неко види Зорана Ђинђића, реците му да је и Тито пред смрт имао проблема са ногом”. Ова његова реченица се пушта у круг, у недоглед, са ефектом застрашујуће злокобности. Та врста храбре директности у нашем позоришту је прилично ретка. У вези са њом је и одсуство естетизације, суптилности сценског језика. Његова непосредност, грубост и скарадност су оправдан избор, форма је овде садржај, етика је естетика, у том погледу слично као у Фрљићевом „Зорану Ђинђићу”.

Важан смисао представе даје и осећање заједништва које аутори подстичу – то је битно у погледу проблематизације идеје о одговорности и кривици,  као и о друштвеној акцији. На пример, након уводног дела где сви глумци, један по један, у фрагментима, играју Ђинђића, из његовог угла представљајући ток бурних петооктобарских догађаја, глумци од нас траже да устанемо и, уз минут ћутања, одамо почаст покојном премијеру. Касније, такође под упаљеним светлима у целој сали, Никола Ђуричко, тада у лику Легије, продорно нам се обраћа са питањима о величини нашег „патриотизма”, користећи истовремено прилику да тим аргументом „оправда” атентат. У овим сценама, када смо извађени из безбедног мрака и суочени једни са другима, симболички постајући колективно тело, наше осећање одговорности је драстично изазвано. Позориште тада посебно постаје простор друштвене свести и савести, платформа активизма, место разобличавања манипулација и демистификације појмова попут патриотизма који су у јавном дискурсу изгубили изворно значење и постали средство у беспоштедним политичким борбама.

Музика се уживо изводи што је важно у погледу аутентичности атмосфере представе, костими су врло елегантни, што појачава језиви утисак о мрачној церемонијалности радње. У једну сцену је уведена и огромна, жаријевски гротескна лутка која представља Слободана Милошевића и подсећа, између осталог, да је Српска православна црква верификовала исправност његове политике – ова сцена истиче и црту инфантилног апсурда српске стварности. Сонгови дрско и често одурно одражавају константност наших тријумфалних суноврата, зверских обрачунавања на позорници историје, трагичног обезвређивања људских живота (аутор сонгова је Томислав Марковић, композитор Божидар Обрадиновић).

Сценски простор је сасвим сведен, глумци наступају на једној узаној платформи која подсећа на модну писту (сценографија Никола Џафо). Тако се фино сугерише да су актери савремене српске историје, директни или индиректни Ђинђићеви џелати, само манекени, односно трошни, смењиви зупчаници оног Шекспировог Великог Механизма. Тај немилосрдни точак, поредак историје, једне окрутне и трагичне фарсе, сваког џелата ће, пре или касније, учинити жртвом.