Спала књига на петнаест слова

Јагодина – У Јошаничком Прњавору надомак Јагодине живи само петнаестак мештана. Нико не зна колико тачно има становника, јер немају месну канцеларију. Летос је, кажу, било двадесетак људи, али је седморо умрло у међувремену. Већину чине седамдесетогодишњаци и осамдесетогодишњаци. Најстарији је Живомир Костић, са 89 година, а најмлађи Дејан Костић превалио је већ пола века. Млади су из овог села почели да одлазе 1981, када је у њему живело само 90 мештана.

Иако је од Јагодине удаљено само 13 километара, село је потпуно опустело. Пре више од десет година затворена је продавница, нема више ни читаонице, а аутобус овде не залази већ неколико деценија.

– Вратила сам се овде пре нешто мање од две године. Сви старци у околним кућама су умрли. Ја немам ни струју, јер су родитељи оставили дуг, па неће да ме прикључе на мрежу док то не исплатим. А ја немам одакле, јер немам никаква примања – наводи за „Политику“ Емилија Аврамовић.

Некада је, кажу мештани, било лепо живети у овом селу. Људи су се дружили, све куће су биле пуне, а када би ишли на њиву једни другима су помагали, јер се све радило ручно.

Радован Вељковић каже да су у селу остали само стари мештани. Док је живео са стричевима, било их је 21у кући, колико их сада нема у целом селу.

– Аутобус већ деценијама не долази у село, па ако желимо да одемо до града морамо да пешачимо по шест километара до Лозовика или Сиоковца, одакле путујемо аутобусом. Додуше, ја одавно то не могу. Док сам био млађи, пешице сам ишао на посао у јагодинску штампарију. И шта више да кажем за село у коме је последња беба рођена пре 17 година – каже Радован.

Живомир и Станимирка Вељковић, који имају по 82 године, кажу да живе веома тешко и да би им мало боље било када би добили туђу негу и могли да плаћају некога ко би бринуо о њима.

Један од ретких мештана који је оценио да му је боље него раније јесте осамдесетдвогодишњи Живадин Антић.

– Радио сам у ливници, а у пензији сам од 1988. године. Синови Милашин и Милутин често долазе да обиђу мене и моју жену Драганку. Они нам донесу намирнице, насеку дрва и помогну. Сад се боље живи. Раније смо много радили, а мало смо имали, јер су се њиве ручно обрађивале. Сада само башту обрађујем. Али, морам да је чувам од лопова. Зимус су ми посекли свих 80 главица купуса. Ове године сам садио и паприку, али сам морао да је чувам – јада се Живадин.

И његов комшија још ради у башти упркос томе што има 89 година.

– Раније сам много радио. По завршетку школе за резервне војне старешине у Тузли 1948. стекао сам чин капетана. Али, морао сам да се вратим кући да бих издржавао седмочлану породицу – каже Живомир Костић, најстарији мештанин Јошаничког Прњавора.

З. Глигоријевић