Фудбалски геније из света тишине

Од нашег специјалног извештача

Ријека – Свет одакле долази Дамир Десница је беспуће вечне тишине. Педесетседмогодишњак са лицем дечака, никада није чуо звиждуке и увреде навијача, никада није могао да слуша овације и аплаузе.

Глувонеми легендарни нападач Ријеке и југословенског фудбала, једини играч који је могао сустићи властити центаршут, како га је некада рафално описивао загребачки радио-репортер Иво Томић, сада је скромни демонстратор у омладинској школи фудбала на Кантриди.

Конобар, није му више од двадесет година, у једном од ријечких кафића, појма нема коме доноси чај.

– Дамир Десница? Никада чуо – каже младић, извињавајући се, док посматра човека због кога су дрхтали моћни Јувентус или Реал Мадрид, а Драган Џајић у тајности преговарао о његовом преласку у Црвену Звезду.

Не постоји више фудбалски кодекс части, јер, о величинама без мрље на каријери данас се не говори, они тону у заборав, не позивају се на славља, нису занимљиви таблоидима…

Али да су у овом кафићу Роберто Бетега или Емилио Бутрагењо, да су ту Цицо Крањчар или Дуле Савић, да су ту Миљан Миљанић или Анте Младинић, да су ту Пижон и Шестић, добро би се разумели са Дамиром.

Осуђен да вечито обитава на дну животне табеле, Десница је достигао саме фудбалске врхове. Никада није отишао у неки од клубова велике четворке – Звезду, Партизан, Динамо или Хајдук – и можда је у томе сва мелодраматична драж приче о њему: о хендикепираном играчу из малог клуба који не говори и не чује, али је и такав какав је, својим дриблинзима по левој страни, својој брзини и мењању правца у пуном трку, стварао грмљавину на стадионима по којима је газио. 

Дамир се споразумева са људима тако што им чита са усана. Долази на заказивани интервју са Миланом Радовићем, центарфором из чувеног тима Ријеке који је харао крајем седамдесетих година, па све до распада Југославије. Била је то најтрофејнија генерација Ријеке.

– Два пута смо освојили Куп, били четврти у првенству, играли четврфинале Купа купова (1980), што сада могу да сањају сви тимови бивше СФРЈ – сећа се Дамир. 

Када Радовић каже да је Десница без сумње највећи играч Ријеке свих времена и један од највећих у историји југословенског фудбала, Дамир се, посматрајући покрете Радовићевих усана, опет дечачки осмехује.

– Жао ми је што у оно доба нисам играо у клубовима велике четворке. Далеко бих више постигао и далеко више би се писало и причало о мени. Звали су ме сви они, почетком осамдесетих сам прегварао са Џајићем о преласку у Звезду, али ја сам се већ навикао на Ријеку. Можде ме и мој хендикеп негде изнутра, спречавао да одем у клуб и град где ме не познају. Постојао је још један разлог – тешка повреда менискуса. Каријеру ми је спасио доктор Буђевац из Бора. У Бор сам отишао на трећу операцију – преноси Дамирова сећања Радовић.

Ништа тренер Ријеке није морао да објашњава Десници. Када би кренуло лоше по тим, десеторица играча би погледали Дамира. Он би климнуо главом, чекао би да му леви бек дотури лопту. Онда би кренуо ка голу…

– Био сам нераздвојан са Никицом Цукровом, задњим везним. Цуки ми је био све: преносио је савете тренера, али искрено да вам кажем, ни сам не знам како. И данас смо велики пријатељи, иако он живи у Шибенику. Заправо је тадашњи тим Ријеке био Југославија у малом – ја Србин из Обровца, Радовић – Ера са Златибора, Цукров Хрват – ма било нас је одакле хоћете. И никада се та југословенска лига и то другарство неће поновити. Тврдим, та лига је у рангу данашње Премијер лиге, Шпанске или Италијанске. Старији се сигурно сећају, требала је Звезда добро да се намучи, па да победи Ријеку. Требало је узети бод у Зеници, Тузли или Скопљу…

Да будемо искрени, и један Јувентус или Реал Мадрид, морали су добро да се озноје, како би добили Ријеку. Иако сматра да је његова најбоља утакмица коју је одиграо она против Локомотиве из Кошица, у Купу купова, када је у реваншу Дамир дао хет-трик, али се повредио, највеће признање је добио заправо на утакмици коју, због те повреде, није ни одиграо! Наиме, италијанска штампа је могла да одахне, јер славни Јувентус није могао да брине због Деснице.

– На Кантриди је било нула-нула. Тадашња генерација Јувеа, била је заправо репрезентација Италије, која је освојила првенство света. Тренер им је био Ђовани Трапатони, а играли су Зоф, Ђентиле Кабрини, Брио, Ширеа, Фурио, Тардели, Каузио... – присећа се Дамир. Плашио га се Јуве, плашио га се Трапатони, плашио га се Бетега... У Торину је Јуве добио Ријеку без Дамира, без Лукића, без Бачваревића, тешко, са 2:0.

У Дамирову исповест меша се некадашњи најбољи стрелац лиге Радовић. Он, наиме, „под пуном кривичном и материјалном одговорношћу”, тврди:

– Данас би Десница био већи играч од Месија! Данас не смеш да пипнеш Месија или Кристијана Роналда. Судија одмах свира фаул и даје хафовима или бековима жути или црвени картон. У наше време халфови су били праве „убице” – каже Радовић.

Питам Десницу – ко је био највећи костоломац, од кога је добио највеће батине?
Десница се пипа за колено.

– Имали сте једног Банковића из Радничког из Ниша, једног Шаренца из Олимпије...Требало је оданде извући живу главу. Знам само да сам највеће батине у животу добио на утакмици против Трепче. Можда су ти халфови били „убице”, али су нам били велики спортски пријатељи. Ничега више од тога нема…

У то време, уговори су трајали четири године, власти су донеле декрет да играчи не смеју да одлазе у иностранство пре 28. године, како би фудбалери забављали радничку класу. Тако су фудбалски тимови постајали праве породице, конкуренција је била жестока, а тимови из провинције, попут Ријеке, Радничког из Ниша или сарајевског Жеље, достизали су неслућене фудбалске европске висине. 

Тако је на чувеној утакмици са Реал Мадридом, Ријека буквално осакаћена, јер је судија искључио, а кога би другог, него Дамира Десницу. Замислите, због – приговора! Како је глувонеми играч „приговорио судији”?

Тај црвени картон и та утакмица је одавно прерасла у легенду и временом је толико препричавана, да је добила најразличитије облике, од црнохуморних, до завереничких. Ствар је, ипак, далеко баналнија. Судија је свирао спорни аут, а Дамир је побеснео и почео да гестикулира…

– Тако сам од Уефе добио писмену потврду да сам проговорио – опет је насмејан, шалећи се на сопствени рачун, као што то умеју само највећи.

Чули смо свакојаке приче о њему: да је пропао, да је само економ у Ријеци, да деци доноси копачке, али он то негира. Штедња из иностранства пропала му је у Љубљанској банци, али се некако преживљава. Венчао се са супругом која је такође глувонема, али њихове две ћерке и унук, говоре и чују.   

Ријека је некада пружила све Дамиру Десници и он је са њом остао нераскидиво везан. Дуго је размишљао да ли да открије нешто што никоме до сада није.
Увек је, заправо, имао још једну велику, непрежаљену љубав. Она се зове – Црвена Звезда.

Једна утакмица за „плаве”, један гол

Десница жали зато што је одиграо само једну утакмицу за репрезентацију Југославије. У дресу „плавих” играо је са Боротом, Шурјаком, Мужинићем, Стојковићем...

На тој, једној утакмици, постигао је гол. У репрезентацију га је позвао селектор Анте Младинић. Десница је, осим за Ријеку, играо неколико сезона за белгијски „Кортријк”.