Нож под грлом писца

Шишкин је писац који се по свом књижевном поступку везује за постмодерну а критичари наглашавају и његову чврсту везу са руском традиционалном прозом. Добитник је националног бестселера за роман "Вилина косица", руског "Букера" за "Заузимање Измаила" (обе књиге на српски превела Љубинка Милинчић), као и признања града Цириха за књигу "Руска Швајцарска". Новинарима је зато најпре говорио о феномену награђивања књижевног рада, а разговор је преводио наш познати преводилац Душко Паунковић.

– За "Вилину косицу" недавно сам добио новоустановљену највећу руску књижевну награду "Велика књига". Како би се онемогућила разна лобирања, у жирију је тада седело 100 чланова. Тако сам постао једини руски писац који је добио све три најважније руске награде. За писца је важно да добија награде да би схватио да оне заправо нису важне... Постоје две највеће награде. Њих даје бог. Прва је могућност да се започне роман, а друга да се тај роман заврши. Надам се да ће ми бог дати још таквих награда, био је искрен руски писац додајући да признања не представљају ни притисак ни обавезу. Прави притисак може доћи само изнутра.

– Нико те не пита хоћеш ли или нећеш да пишеш књигу. Ни бог није питао Аврама да ли хоће да жртвује сина. Роман приђе с ножем и стави писцу нож под грло. До тада он може да живи као нормалан човек који има породицу и свој посао. А када урони и изрони из свог романа, има своју књигу и ништа друго. Е то се зове притисак. На одређени начин жалим што сам жртвовао свој приватни живот због књижевности, али када би време могло да се врати, не бих могао да поступим на другачији начин. То је врло тешко питање и сваки писац мора да одлучи шта је спреман да жртвује, рекао је Шишкин.

Будући да живи у Швајцарској и ствара у окружењу другог језика, Шишкин је причао и о вечитој теми непреводивог, као и могућностима изражавања у свом, језиком одређеном, доживљају света.

– Језик је прецизан инструмент, има своје границе, као одвијач који одговара само одређеном типу чепа. А руским одвијачем није могуће отчепити западну стварност. Зато мени не прети слава Набокова јер пишем прозу на руском. На страном језику можете да пишете само правилно, а на матерњем можете и "неправилно" (у духу језика), а управо је тај степен неправилности права мера уметности – рекао је писац.

У ишчекивању да се на српски преведе и "Руска Швајцарска", Михаилу Шишкину је остало да читаоце заинтригира књигом која је пред нама, а реч је о "Вилиној косици".

– Ово је роман о превладавању граница између људи. Оно што људе раздваја налази се на површини. То је разлика у менталитету и језику, и могуће је упоредити је са пеном на површини океана. Мене занима оно што је пет, седам, десет километара испод површине. Занима ме људска дубина, тако универзална, која нас све повезује...