Нове странке са „старим” политичарима

На српској политичкој сцени већ дуго нема нових странака са новим људима. Да ли су замрле идеје или нема новца и енергије или једноставно нема места на политичкој мапи Србије за нове партије? Појављују се нове странке са већ познатим политичарима, најављују се нове сличне, али нових људи и идеја нема. О томе зашто је тако говоре тројица наших саговорника.

Владимир Гоати, директор организације Транспарентност Србија, оцењујући политичку ситуацију, каже да је у парламенту очита промена.

„Нестале су странке које су заговарале предоктобарску политику. Радикали су добили само 3,6 одсто а напредњаци су, одвајајући се од њих, доживели преображење и победили.” Гоати објашњава да је код нас изразита окошталост руководстава политичких странака „од СПО-а, где је брод потонуо а капетан се брчка, до ДСС-а, који стабилно пропада и следећи пут може ићи испод цензуса. Александра Јерков је са руководећег места из ЛСВ-а прешла у ДС, што је незамисливо у свету.”

Ипак, у Црној Гори се појавила нова странка „Позитивна Црна Гора”, на челу са Дарком Пајовићем (освојили су седам мандата од 81) и нова коалиција „Демократски фронт – Миодраг Лекић”. Али и тамо постоје партије које не силазе са сцене.

„Црногорски ДПС ’дрма’ од првих вишестраначких избора, крајем деведесетих је расцепљен, али је прескочио промену режима и све кризе. СНП, који се одвојио од ДПС-а, прошао је лоше, са девет освојених мандата.”

Гоати каже да је код нас број изашлих на изборе показао разочарање у политику, а нарочито број неважећих листића од скоро четири одсто (уобичајено је два одсто) показује колико људи презиру политику.

„Позитивни апстиненти сматрају да им партијски мени не одговара и зато остају код куће. Нема нових партија, али ни нових људи. Чедомир Јовановић је, када је први пут стартовао, пробио звучну баријеру од пет одсто. То није лако, јер је са једном изборном јединицом потребно 200.000 гласова за цензус, што је много за нову странку. За регистрацију нове странке потребно је 10.000 потписа, па је зато од деведесетак партија (некада их је било шест стотина) половина мањинских, јер имају бенефиције. Да је Србија подељена на 10 изборних јединица, било би лакше. Али, да би се кренуло с новом странком потребно је од два до три милиона евра и организациона структура.”

Бранко Радун, политички аналитичар, сматра да у читавој Европи влада замор од политике.

„Људи мисле да гласањем могу мало да промене. Политика је постала уносан и скуп посао, потребни су милиони, а ко ће вам их дати? Ако вам неко и да новац, то је уплитање у нечије интересе. Новац обесмишљава демократију. Сада неко ко има само идеју нема никакву шансу. Постојећа политичка сцена је затворена. Чим дође неко нови, стари спречавају појаву конкуренције. Постојећи су се позиционирали и нема ту нечега што може изазвати ентузијазам.”

„Незадовољства постојећим било је и на овим изборима, а став ’да не буду ови’ показује да нема нове понуде и здраве идеје. Оне су отишле у историју. Многи људи неће да уђу у политичку каљугу, а неки хоће да се убаце у политичке структуре да би опстали. Изгубили смо најбоље људе јер нису пристали на политичку инструментализацију. Имамо унутрашњу емиграцију која је ту, али је на маргини, нису подржани. И зато Србија не може да иде напред. Она треба да искористи те људе, њихово знање и искуство”, каже Радун.

Домаћи естаблишмент не трпи конкуренцију, објашњава Радун, и каже да му се из дијаспоре више људи жалило да не могу да одрже ни бесплатно предавање јер „конкуренти” то схватају као претњу:

„Зато, и ако се унутар странака појаве нови људи, то су послушници или млади, а сама младост по себи није квалитет. Систем негативне селекције блокирао је оне који би нешто могли да ураде, он спречава појаву нових странака и кадрова у постојећим партијама. Ако дође неко ко има докторат, гледају како да га се отресу.”

И Радун каже да је за оснивање странке потребно неколико милиона евра, медијски простор и логистика.

„Има људи који су у странкама због интереса, има много случајних партнера, а странке су као компаније. То је створило политичку класу која држи све позиције и не трпи конкуренцију.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да би се, када би само идеја била важна, појавило много нових странака.

„Потребна су средства, а групе које имају новац задовољне су постојећим стањем.”

Вулетић сматра да постоји празан простор и зато што је ДС сузио своје бирачко тело којем се обраћа.

„Тадић се обраћао ширем слоју, а ово сада треба да помогне хомогености странке. У том спектру могле би да се појаве нове странке. Али, потребно је много рада и средстава. Било је неколико нових странака са старим људима и ништа нису урадили. Није немогуће да ће се појавити нове странке, али за то је потребна одређена ситуација. СПО и ДС настали су на таласу опозиције, СПС је настао од комунистичке партије, Г17 као група стручњака за економију. Сада тих одређених ситуација нема. Могло би се десити да се, ако нека странка не обавља оно што се од ње очекује, појави нова. Међутим, они пазе да им се то не догоди.”