Женски кабинет

Поред тога што има жену на функцији шефа државе и 84 жене у парламенту са укупно 200 места, Финска је управо добила владу са женском већином. Од 20 чланова кабинета премијера Матија Ванхенена – 12 су жене. По томе је ова скандинавска земља прва и тренутно једина на свету.

Да ли ће сада у Финској живот бити још бољи? Да ли ће захваљујући већини женских гласова финска влада радити другачије од свих других влада на свету, да ли ће имати друге приоритете? И да ли се већим учешћем жена у политици, нарочито у највишим законодавним, извршним или судским органима, и друге земље, па и Србија, могу приближити идеалу "државе благостања", којем су ближе од свих управо скандинавске земље.

Наравно, ова питања изведена су из преовлађујућих стереотипа о "слабијем", "нежнијем" или "лепшем" полу. Најважније је, свакако, да потреба за већим учешћем "другог" пола у политици проистиче из чињенице да тај пол чини више од половине човечанства (у Србији жене чине нешто више од 52 одсто становништва).

– За мене је то потпуно погрешан приступ када се као аргумент поставља питање да ли ће за друштво бити боље ако се женама омогући да реализују нешто што је заправо њихово право. Жене немају обавезу да поправе друштво самим тим што учествују у политици. То је принципијелна ствар – каже Даша Духачек, координаторка Женских студија и професорка на Факултету политичких наука.

То је неспорно, али може ли се ипак говорити о женском и мушком приступу политици? Ивана Дулић-Марковић, у време док је била вицепремијерка, рекла је да би се реформе много брже спроводиле, посебно у правосуђу и у локалној самоуправи, када би Србију водиле само жене. "Било би мање сујете, лакше бисмо се договарале, више бисмо тимски радиле", истакла је она предности "женског кабинета".

Постоје ли заиста квалитативне разлике у мушком и женском руковођењу државом?

Психолог Жарко Требјешанин истиче да "не мора да значи да ће свако ко је женско заступати неку другачију политику него што се уобичајено сматра да је мушка политика".

– А кад се каже мушка политика мисли се на неку грубу, оштрију, чак насилну, милитантну политику, а видели смо да то и жене могу да заступају. Може влада бити 90 одсто женска, али може да се понаша исто као мушкарци. У томе је проблем. Питање је велико да ли су то заиста жене које имају неку другачију визију политике. На крају, можете имати мушку владу која ће бити толерантнија, која ће више ићи на неке мирољубиве начине решавања проблема – у том смислу да више заступа неки "женски принцип" – каже Требјешанин.

Истичући да није сигурна да се може говорити да постоји типично женска или типично мушка политика, психолог Александра Јанковић наводи да је "за женску политичку мисао можда карактеристична већа спремност и већи сензибилитет и за тимски рад и за акције које нису импулсивне".

– Можда је то способност да се превазиђу конфликти на конструктивнији начин него што је то својствено некој мушкој политичкој мисли. Жене имају ту врсту сензибилитета и неке можда и биолошке и психо-социјалне датости, што их чини погоднијим за некако глобалнији приступ ситуацији и за дугорочније планирање – каже Александра Јанковић.

Даша Духачек сматра да не постоји унапред утврђена природа ни жена ни мушкараца, па отуда жене, самим тим што су у већини, неће донети нешто квалитативно ново. Ипак, да би оствариле права која им припадају, жене морају више да се труде.

– Када гледамо пример појединих жена у политици, почевши од оних које су данас на јавној сцени у свету, од Кондолизе Рајс, Медлин Олбрајт, па уназад, Маргарет Тачер, Голда Меир, или на домаћој сцени, Мирјана Марковић, ту нигде није било неког озбиљног доприноса неком друштвеном бољитку. То је просто била репродукција постојећег, такозваног мушког модела у политици. Чак су оне врло често много јаче и чвршће у репродукцији тог модела – истиче Духачек.

Али то је случај кад су жене у мањини. Када се жене појављују у већини, према њеним речима, можемо да очекујемо неку квалитативну промену.

– Жене су социјализоване (дакле, оне нису по природи такве) да остваре нешто што се зове етика бриге, старање о другом, један однос према другоме, па врло често у друштвима где је то право реализовано, као што је рецимо у скандинавским земљама, можемо очекивати да се више рачуна води о социјалним и здравственим питањима, да се мање расправља и улаже у наоружање – сматра Даша Духачек.

Биљана Баковић