Побуна фармера Боумена

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Какве су шансе појединца – једног 75-годишњег фармера из Индијане – против мултинационалне корпорације са 20.000 запослених чији је годишњи промет 13,5 милијарди долара, а профит око две и по милијарде?

Теоретски никакве, али Америка је правна држава, па се Вернон Хју Боумен, власник фарме од 120 хектара, иначе стари нежења, нада да ће се догодити баш то – да ће победити правда.

На својој фарми Хју Боумен узгаја само соју. Као и више од 90 одсто својих колега, семе је купио од „Монсанта”, водеће фирме америчког агробизниса, познате по томе што је главни произвођач и промотор генетског модификовања разних усева, пре свега житарица, кукуруза, шећерне репе и соје.

Генетска модификација служи да ове усеве учини отпорним на хербициде, такође развијене у „Монсанту”, који уништавају коров и у крајњем исходу повећавају приносе.

Хју Боумен је купио то генетски модификовано семе и одговарајући хербицид од „Монсанта”, и при томе потписао уговор којим се корпорација заштитила. То је типски уговор којим фармери прихватају забрану производње новог семена од семена које су купили.

Решивши се да после прве жетве, засеје и другу, која је због временских прилика много ризичнија – рода може бити, али не мора – Боумен је за то купио генетски модификовану соју у локалном силосу, где се слободно продаје, као сировина за сточну храну, али и важан састојак у прехрамбеној индустрији.

И о томе је обавестио „Монсанто”, сматрајући да не чини ништа лоше. Платио је уредно за прву генерацију семена, а по америчким законима, слободно располагање нечега што је једном купљено без уговорних ограничења (у овом случају соје из силоса) не може да буде ометано.

Али у овом случају реч је о живим организмима, а закон, по обичају, не прати технолошки напредак. Може ли се дакле заштити нешто што се саморепродукује?

„Монсанто” је поднео тужбу и спор у неколико нижих судских инстанци добио. Боумен је у тим процесима сам био свој адвокат, уз повремену помоћ једног локалног правника. Кућа на његовој фарми, у месту Сендберн, селу са 450 становника, пуна је докумената, описује то у својој репортажи „Вашингтон пост”, којом најављује расправу пред Врховним судом САД.

Боумен дакле не одустаје, а у помоћ му је „про боно” (без наплате, за јавно добро) прискочила једна позната адвокатска канцеларија из Сијетла, држава Вашингтон, чија су специјалност баш спорови из области интелектуалне својине, која ваљда рачуна да јој је публицитет који ће у овом процесу добити довољна надокнада.

„Само зато што на адвокате може да потроши милионе и милионе долара, ’Монсанто’ не би смео да застрашује фармере и од њих изнуђује да потписују нефер уговоре”, изјављује ових дана новинарима који га посећују Боумен.

Он се узда у једну „рупу” у типском уговору који је, као и остали фармери, потписао са „Монсантом”, на одредбу која им дозвољава да пожњевену соју продају на тржишту, без помињања ограничавања њене потоње намене. Нормално, она се не користи за семе, али Боумен је оно што је тамо купио употребио управо у ту сврху.

„Он није учинио ништа незаконито”, тврди Марк Лоренс, његов нови адвокат из Сијетла. „То семе је платио и као сваки купац неке имовине, требало би да има право да њом располаже по нахођењу.”

Заступници „Монсанта” међутим аргументују да се и на тај начин у ствари праве копије технологије њиховог клијента.

Иако у остатку света оспоравани због недовољно проучених утицаја на људски организам, генетски модификован организми (ГМО) и прехрамбени производи у којима су састојци, овде нису контроверзни.

Научне студије наводно нису доказале њихову штетност, а владина агенција која је задужена за надзор хране и лекова, „Фуд енд драг администрејшн” (ФДА) формално их нити одобрава нити забрањује, иако се у медијима често описују као „франкенфудс” („храна за Франкенштајна”).

Интервенције на генетском материјалу неке биљке не сматрају се наиме „адитивима” који су у надлежности ФДА, док прехрамбена индустрија, наравно, тврди да су апсолутно безбедни.

Генетски модификована храна једноставно није предмет регулативе, па се ствара привид да је све у реду. Понеку компоненту ГМО, према месечнику „Атлантик”, садржи чак 70 одсто индустријских прехрамбених производа, укључујући ту и храну која се служи у школским кантинама. На сваком од ових производа је обавезно навођење састојака, али не и да су они резултат генетских модификација.

Агенција Блумберг износи да су у прошлој години за ГМО семена амерички фармери потрошили чак 19,9 милијарди долара, што потврђује да је реч о заиста великом бизнису. Он је у Америци зачет 1996, и данас се, према „Атлантику”, генетски модификовани усеви гаје на 67 милиона хектара. Више од 90 одсто укупне соје која се пожње у САД генетски је модификовано.

Аргумент „Монсанта”, који, разуме се, подржава његов еснаф, Организација биотехнолошких индустрија, јесте да је спречавање фармера да репродукују ГМО семе, у ствари  заштита патента и једини начин да корпорација надокнади своје изузетно високе трошкове истраживања и производње

Да би се од проналаска одређене формуле за генетску интервенцију стигло до комерцијалне производње таквог семена, потребно је у просеку 13 година и око 136 милиона долара.

Владини правници су засад на страни „Монсанта”, с образложењем да фармер који купи меркантилну соју не може да је засеје, а да при томе не прекрши патентно право произвођача.

„Монсанто” је иначе досад због истог прекршаја уговора тужио 146 фармера и све их добио. Хју Боумен је међутим једини чији је случај доспео до Врховног суда, где ће претрес почети крајем идуће недеље.

Улог је велик не можда толико за Боумена, који је коришћењем семена купљеног у силосу уштедео око 30.000 долара, колико за „Монсанто”, симбол мултинационалног агробизниса који је досад успевао да фармере постројава под својим условима. Давид је опет против Голијата, али исход њиховог најновијег двобоја овога пута је неизвестан.