Осуђени на кинеске ципеле

Готово је постало правило да житељи малих и сиромашних градова углавном носе кинеске ципеле. Овај модни тренд, на њихову несрећу, наметнуле су им тржишне прилике, па се свака потрага за квалитетном, а јефтинијом обућом заврши неуспешно. Одговор на питање, зашто "провинцијалци" носе кинеске ципеле, можда лежи у неповољним уговорима које велики произвођачи нуде локалним трговцима. На сајту "Метро обуће" могуће је пронаћи један такав уговор у коме су дефинисана правила продаје.

Купац, у овом случају власник мале обућарске радње, мора да се обавеже свом добављачу да ће робу продавати по двоструко вишој цени од набавне. Иако на једном пару може да заради дупло више, за продавца је овакав бизнис унапред осуђен на неуспех. Маржа од 100 одсто у овом случају се не исплати локалном трговцу, јер робу са толиком ценом он неће моћи да прода. То значи да ако је ципелу купио по набавној цени од 2.000 динара, мораће у излог да окачи етикету на којој пише 4.000 динара. Просечни становник Лебана, који је према подацима Републичког завода за статистику у фебруару зарадио 11.047 динара или становник Сврљига, примера ради, са платом од непуних десет хиљада, нису муштерије за овакву робу. У супротном, они би за ципеле које коштају 4.000 динара морали да издвоје више од трећине плате.

У истом уговору пише и да је посебна погодност "за купљену робу у динарској противвредности од 10.000 евра – рабат од пет одсто". Ову  погодност мало ко од локалних трговаца може да дочека, јер су обично, њихове наруџбине много пута мање.

У "Метроу" објашњавају да оваквим уговорима они само штите себе од нелојалне конкуренције. Према речима Марјана Антића, маркетинг менаџера, мали трговци из унутрашњости навикли су да шверцују робу у гепецима, избегавају порезе и слабо плаћају раднике. На питање да ли онда испада да са маржом од 100 одсто "Метро" покушава да им остави простора да испуне све обавезе према држави, Антић одговара негативно.

– Поента је у томе да је свака цена испод оне коју смо ми дефинисали уговором нелојална и залази у зону сиве економије. Ми у томе не желимо да учествујемо. Високе марже су наш начин борбе против конкуренције која има ниске цене и лош квалитет – објаснио је Антић.

Наш саговорник не мисли да оваквом пословном политиком "Метро" себе унапред елиминише са тржишта у малим градовима. Он, напротив, сматра да приликом сезонских попуста у њиховим малопродајним ланцима може да се купи обућа и за 700 или 800 динара, што је за чак 80 одсто ниже од набавне цене. Њихово правило је, објашњава, да је боље робу продати, него држати је на лагеру.

Уговори које нуде малопродајним објектима нису неповољни, јер једино у њима, додаје Антић, постоји ставка по којој продавац може да врати непродату робу добављачу и да за њу добије свој новац назад.