Дајте ми само барут и метке

Каже да сваку своју књигу напише два пута. Најпре на француском, па је преведе на грчки – и обрнуто. Рођен у Атини 1943, Василис Алексакис највећи део живота провео је у Француској где је и почео да ствара. 2007. добио је Гран при Француске академије за роман „Нова ера” (код нас у издању „Геопоетике”), а крајем новембра 2012. у Ници додељена му је Европска књижевна награда Мадлена Цептер за роман „Грчко дете”, наслов који је био у ужем избору и за награде Гонкур и Ренодо.

Разговор је вођен у Ници, после ноћи славља у једном типично француском ресторану где се, до касно, играо сиртаки.

Књижевни класици сигурно би се радовали. Ваш најновији роман „Грчко дете” одвија се у Паризу, у Луксембуршком парку који вам је отворио читав један романескни свет...

У том простору живели су књижевни јунаци који су ми дали жељу за писањем. Желео сам да захвалим Д’Артањану, Жану Валжану, Козети...

Заправо сте желели да јунаци које сте волели постану ликови ваше књиге?

Да. Док сам писао овај роман, схватио сам да се књижевни ликови међусобно не познају. А ја сам добио могућност да их све спојим. У „Јадницима”, Жан Валжан не чита. Не зна за Д’Артањана и не зна да је Александар Дима постојао. Помислио сам – све ћу да их повежем: Тарзана, три мускетара, Алису, Дон Кихота… Избор ликова натерао ме је да напишем причу сличну њима – причу која је динамична.

Сам наслов књиге „Грчко дете” омаж је Виктору Игоу који је написао песму под истим насловом.

Сетио сам се те песме због догађаја у Грчкој – младих људи који се последњих месеци окупљају у Атини да протестују против беде. Виктор Иго у истоименој песми помиње грчки рат за независност, рат сличан српској револуцији против Отоманског царства.

Иго описује грчког дечака, усамљеног међу рушевинама, ког песник покушава да утеши. Али дечак неће ништа од онога што му песник нуди, већ жели само барут и метке. То је, на неки начин, исто оно што тражи и данашња револтирана атинска омладина. С обзиром на критичну ситуацију, можемо да их разумемо – ти млади људи немају будућност. А мене је све то асоцирало на ту песму. Наслов „Грчко дете” односи се и на младе Грке који се данас боре за своју будућност, и на грчко дете које сам и сам био, дете које се играло у малој атинској башти а које сад, у зрелом добу, проналази своје пријатеље из детињства.

Дуалитет култура, језика и светова присутан је у свему што пишете. У наслову „Грчко дете”, с једне стране сусрећемо романескну Француску, а с друге, савремену Грчку – земљу са друштвеним и економским проблемима. Шта се, заправо, десило са Грчком?

Постоји више аспеката, али мислим да данашњи проблеми потичу од недоследности и лудила грчке владе још из осамдесетих година прошлог века. Позајмљивали су и трошили велике суме новца. За време владе Јоргоса Папандреуа обогатили су се људи око њега, а Грчка почела да се задужује. Друго, многи грчки имигранти су из иностранства слали новац. У то време Грчка је имала осам милиона становника, а милион и по Грка живело је у иностранству и слало новац у домовину. Стога је Грчка деценијама имала навику да прима и троши новац, али не и да га зарађује.

Ту је и прича о вашој баки, о начину на који је живела и трошила...

Сетио сам се своје баке која је имала веома малу пензију, али ју је зато годинама примала – имала је тридесет година кад јој је умро муж. Како је она умрла у 102. години, пензију је примала седамдесет година. На свој начин, и она је допринела пропасти Грчке. Кад би примила пензију, позвала би целу породицу – нас петнаесторо – у најбољи атински ресторан. Том приликом потрошила би пола своје пензије. Можемо рећи да је била неразумна. Али, понекад треба умети бити неразуман. Живот без лудости, великодушности и неумерености може да буде стравично монотон. Ипак, треба успоставити равнотежу.

У књизи „Нова ера” дотичете се теме која је веома важна за православље – пишете о скривеном животу Свете Горе Атоске. У причама о Светој Гори, људи обично спомињу иконе, свеце, манастире, док ви сликате монахе који живе модерним животом – имају мобилне телефоне, интернет, играју на берзи, поседују новац...

Они су изузетно богати. Презиру грчку државу јер себе сматрају наследницима Византијског царства. Власници су читавих острва. А власници острва постали су на основу одлука византијских царева. Зашто би данашња, независна Грчка, обраћала пажњу на одлуке некадашњих византијских царева – оних који нису били Грци – да оставе острва одређеним манастирима? Тек сад се откривају овакве ствари. Игуман главног и најбогатијег манастира на Светој Гори недавно је био у затвору. Народ полако схвата да је тим људима најбитнији новац. Желе да се обогате и за то користе веру народа.

Пишете и о великој политичкој моћи цркве...

Ниједна влада не сме да се супротстави цркви јер би, у противном, изгубила на изборима. Ако у Грчкој нека странка уђе у рат са црквом, она сигурно губи на изборима. То је важило и за грчку Комунистичку партију. Они нису тражили да црква плаћа порез зато што им је она давала новац. Манастир, чији је игуман послат у затвор, дао је новац Комунистичкој партији. Црква захваљујући свом богатству врши велик утицај и повлачи конце.

Тај роман је врло јеретичан за православни свет. Да ли сте због тога имали проблеме?

У Грчкој је књига доживела велики успех. Очигледно да су људи осећали потребу за таквом темом. Наравно, монаси су претили да ће ме пребити. Кад је у питању новац, нико се не шали.

За крај, вратимо се књижевности. Кажете да је писање амбиција и страх.

Са једне стране писање јесте амбиција, а са друге − страх. Никад нисам сигуран да ћу књигу завршити. Страхујем да нећу успети да развијем причу, да смислим следећу реченицу. Живим у том страху.Аморам да пишем јер ми живот није довољан. Поред стварног живота, потребне су ми приче као што су деци потребне бајке пред спавање. Живот није довољно занимљив. Осећам потребу да сам себи причам приче.

Уредник рубрике
Редакција за културу и уметност РТС