Југоносталгија на друштвеним мрежама

Да ли се са носталгијом сећате времена када смо одлазили у Трст на кафу, када се летовало на хрватском приморју, а зимовало на словеначким Алпима и устајало на химну „Хеј Словени”? Да ли бисте више волели да ваша деца, уместо Сунђер Боба и Нодија, гледају Бранка Коцкицу и емисије „Коларићу Панићу”, „Музички Тобоган” и „Опстанак” и уживају у авантурама пчелице Маје и уместо видео-игрица на компјутеру играју ластиш и „арјачкиње – барјачкиње” и да се друже у парку, а не на „Фејсбуку”? Да ли се са осмехом сећате када су се дечји рођендани славили у дечјој соби и када су главно послужење били сендвичи украшени паризером и краставчићима и Васина торта, а не у играоницама у којима забава са аниматорима и кловновима кошта као летовање у предсезони? Када су се информације о свету око нас сазнавале из енциклопедије „Хиљаду зашто – хиљаду зато”, а не преко „Гугла” и када смо кроз снег, блато и кишне барице самоуверено корачали у „акијак” чизмицама и носили жуте кабанице са плавом поставом и „монт” јакне?

Иако број особа које се изјашњавају као Југословени у статистичком попису пада, ако је судити према броју чланова група на социјалним мрежама које носе југоносталгичне називе типа „Добра стара времена”, „Осамдесете су биле године”, „Југославија – наша једина држава” више од сто хиљада особа са носталгијом се присећа одрастања у земљи која се шепурила од Вардара па до Триглава! Мада последњи попис становништва сведочи да у Србији живи свега 23.303 Југословена – чак 57.418 мање него 2002. године и да се у суседној Хрватској само 331 особа изјашњава као Југословен, велики број особа од Бледа па до Призрена и данас на „Фејсбук” поставља фотографије – успомене на детињство које су обележиле виршле у земичкама, јогурт из ружичастог тетрапака, сладолед у пластичним лоптицама, чоколадице „животињско царство” и „киндер лада” коју је са престола популарности повремено смењивао „ципирипи”!

Да ли је југоносталгија само друго име за ментални бег од сурове реалности у којој све мање људи може себи да приушти кафу у кругу двојке, а не капучино у Трсту? Или је само успомена на безбрижно детињство и младост која је подсећала на једну велику рокенрол журку која се одвијала на релацији Београд–Загреб и повремено селила на сарајевску Башчаршију?

– Када је садашњост препуна бриге за преживљавање, а будућност стрепње, повећава се склоност да се прошлост посматра кроз ружичасте наочари. У људској је природи да се „памте само срећни дани” и та врста (историјског) памћења чини окосницу југоносталгичних осећања. Осим тога, генерације деце која су одгајана у Југославији расле су са осећањем националног поноса и уз рефрен „песме” да Југославија има најразуђенију обалу, најлепше море на свету и да је то једина земља на свету у којој живи човечија рибица. Били смо поносни власници црвеног „пасоша без мане што прелази гране” и одрастали са осећањем да живимо у безбедној земљи. Школство и здравство је било бесплатно и доступно, а корупција, криминал и насиље су се дешавали само на „трулом западу”. А онда су дошле деведесете и ми смо остали без земље, мора, планина и могућности да пређемо преко граница земље која је горела у буктињи грађанског рата – објашњава психолог Маја Антончић.

Социолози истичу да је посебно занимљива чињеница да снажно осећање југоносталгије имају млади који никада нису живели у СФРЈ или су рођени када је држава почела да пуца по шавовима национализма и када је од некадашње земље „од Вардара па до Триглава” остала само карта на зиду неког југоносталгичара. Маја Антончић истиче да је већина младих , која је незадовољна животом у садашњости, слушала приче својих родитеља како је у њихово време све било боље па због тога има бајковиту представу о земљи која је престала да постоји пре двадесет година.