Премијер

Ускоро ће се навршити десет година откако на политичкој сцени Србије нема Зорана Ђинђића. Недостајали су његова бистрина, велика радна енергија, спретност и окретност у домаћој и међународној политици, и кураж да се у једном тренутку супротстави политичко-криминалним структурама Србије. Нажалост, ову храброст платио је главом. Тек тада му је већина грађана поверовала да је искрено мислио када је у обрачун с мафијашима кренуо. Видело се то по беспримерној спонтаној масовности пратње до вечног боравишта.

Демократска странка и Борис Тадић умели су да морални капитал који је Ђинђић оставио претворе у политички. Оно што нису умели, то је да стану на пут домаћим монополима, крупном капиталу који од Србије ствара још сиромашнију земљу него што иначе јесте. Наиме, и дан-данас потрошачи у Србији купују скупљу робу по радњама, великим и малим, него у Немачкој. Да нема с пролећа релативно јефтине зелене пијаце, овде би људи масовно умирали од глади. Грађани су трпели, све се надајући да ће ДС смоћи снаге и храбрости за обрачун са онима које је Савет за борбу против корупције, којем се на челу налазила храбра и честита, а данас нажалост покојна Верица Бараћ, означио као главне произвођаче корупције. Но, није било не само храбрости већ ни жеље за тај обрачун, јер сувише су људи из те странке, као уосталом и из свих осталих странака, и сами били у служби крупног капитала. Привредно-политичка олигархија се укоренила и завладала Србијом.

То је оно што је мање или више знано свима у Србији и зато је ДС, напослетку, и изгубио прошле изборе. Оно, међутим, што је донедавно било непознато, бар писцу ових редака, била је чињеница да се шеф СПС-а састајао са људима осумњиченим да се налазе међу мафијашима светског ранга, а да је то врх ДС-а годинама знао и ништа поводом тога није предузимао. Штавише, и неки из врха ДС-а, међу најцењенијим политичарима на домаћој политичкој сцени, признали су да су се виђали са истим људима. Наравно, виђање с мафијашем не значи да је и онај који се с њим виђао мафијаш, али политичка цена се за то мора платити, па чак и у Србији, која прашта и неопростиво. Осим тога, да ли се неко видео само једном или више пута или често виђао? Начелно, када политичар призна да се видео једном или двапут, може се претпоставити да је то било чешће.

Но, да ли се ради само о виђању? Ко се све на политичкој сцени Србије виђао са извесним богаташем из Котора и зашто? (За црногорску јавност би упутно било да сазна понешто о везама которског богатуна с тамошњим политичарима!) Због чега је јавност упозната само са Дачићевим виђањем с њим а не и са осталим? Садржаји оних 130 дискова морају се представити јавности, па макар цео политички систем отишао у прах и пепео. Какав је, неће бити никаква штета ако нестане.

Постављена питања занимају јавност и на њих ће се у наредним данима, недељама и месецима одговарати. Оно што се сада зна односи се на чињеницу да се премијер Дачић виђао с бродовласником и трговцем бананама, али и да је дотични трговац, такође, кљукао бананама Дачићеве најближе сараднике, то јест шефове кабинета и премијеровог саветника за националну безбедност. Да ли би премијер, можда, требало да понуди оставку само због ових чињеница? Наиме, зар није прво као министар унутрашњих послова и први потпредседник владе (2008–2012) а онда и као премијер и министар унутрашњих послова угрозио националну безбедност, ако се прво сам виђао с потенцијалним мафијашем највишег ранга, а онда и ако се његов саветник за националну безбедност са истим често састајао? Није ли безбедност земље угрожена ако министар унутрашњих послова истом човеку поклања мобилни телефон који се не може прислушкивати? Уопште, због чега би министар унутрашњих послова поклањао било коме такав телефон? Због банана? Доиста, премијер и министар унутрашњих послова, заједно са својим саветником за националну безбедност и шефовима кабинета, изазива страх грађанства. Најмање што би „наш Черчил или Де Гол”, како га Весна Пешић ономад назва, могао да уради јесте да призна своју политичку смрт, понуди оставку на све јавне функције, и као обичан грађанин сачека могуће подизање оптужнице. Уистину, и за социјалисте било би добро да што пре изаберу новог председника странке, јер да ли је упутно да вас води политички мртвац? Наиме, чак и када оптужница против Дачића из неког разлога не би била подигнута, наведене чињенице су толико компромитујуће да би наставак његове политичке каријере у било којој цивилизованој држави био крајње невероватан. Нажалост, увек се поставља питање: да ли је Србија довољно цивилизована?

Доцент на Филозофском факултету у Београду