Нецане чипке код „Фрајле”

Кикинда – Какву ће одећу једна дама носити не зависи толико од њених година и посла којим се бави, колико од средине у којој живи. Тако су Кикинђанке традиционално затворене, а у Новом Саду и Зрењанину воле да експериментишу и моделима и бојама, па ће се лако определити за краћи комад пинк боје. Оваква су барем искуства младе и креативне предузетнице Данијеле Арађански, власнице радионице „Фрајла” у Кикинди.

Данијела годинама производи одећу и предмете за ентеријер, техникама домаће радиности. Под њеним прстима настају јастуци, ткана ћебад, завесе, упечатљиве хаљине, огртачи и џемпери. За њеним моделима влада помама, а успех је уследио након година учења и упорног рада.

– Хеклање и вез сам савладала још као мала, уз баку. Касније сам почела да правим накит, сликам, вајам, а онда 2004, као студент, у паузи школовања, дошла сам у родни град и чула за овдашњу задругу „Уникат”, коју је водила група жена. Биле су отворене за младе, па сам тамо од парања ципзара и преправки гардеробе стигла до рада на разбоју и израде нецане чипке – прича за наш лист Данијела Арађански и наглашава да је све што зна практично научила у „Уникату”, уз велику подршку људи из београдске „Етно-мреже”.

У међувремену је постала и учитељ за израду нецане чипке. У Сокобањи је овој техници научила десетак жена, а одржала је и обуке за рад на разбоју. Зарађен новац уложила је у куповину шиваћих машина, да би пре годину и по дана регистровала своју радионицу, искористивши средства из пројекта Завода за запошљавање „Прва шанса”.

– Првобитна идеја је била да производим ствари на изворни начин, али са модерним печатом. И заиста сам у почетку имала искључиво ручно рађене, ткане и хеклане предмете чија је цена, наравно, доста виша. На тржиште сам их пласирала преко радњи за продају уникатне робе – каже Данијела.

Међутим, убрзо се показало да треба да будем и произвођач и продавац и менаџер.

– Почела сам да правим и нове моделе у које сам убацивала трикотажу коју комбинујем са хекланом чипком и тканим стварима. То се показало као пун погодак, јер су модели врло интересантни, а цена приступачнија. Волим асиметрију и боје, што се на комадима и види. Некад не могу да будем толико слободна као што бих волела, јер морам да мислим и на то да ће неко то парче гардеробе пожелети да носи и на послу. За моделе је карактеристично да могу да се носе на више начина, па тако једна хаљина може бити и капут и туника. Строго се придржавам правила да комад не продам по сваку цену. Уколико се модел заиста свиди купцу, али му не стоји, израдићу сличан који ће моћи да обуче – објашњава наша саговорница.

На питање какав је положај предузетника у Србији, Данијела одговара да је задовољна условима које је Министарство економије и регионалног развоја створило за занатлије које имају сертификат за ручну производњу. Наиме, порези и обавезе које плаћају држави су подношљиви. Отежавајући фактор је што ова врста рада у друштву није изједначена са осталим пословима. Схвата се као хоби, а не посао од кога се може живети.

– Други проблем је што у Србији не можете да купите памук са лиценцом о пореклу, а то касније ствара проблеме приликом извоза – објашњава ова предузетница.

С. Милетин

-----------------------------------------------------------

Мрежа попут рибарске

Нецана чипка је, кажу познаваоци, финија од хеклане. Од конца се исплете мрежа попут рибарске, рашири на рам и попуњава бодовима. Тајну израде Данијела Арађански је савладала у кикиндској радионици „Уникат” од Милке Гавранчић. За кратко време је освојила и неколико награда. Уз финансијску подршку локалне самоуправе, Данијела ће током октобра својим суграђанима приредити и изложбу са темом „Нецане чипке некад и сад”.