Опстаће Раднички и без струје

Спортско друштво Раднички из Београда, основано 1920, у своје златно доба побеђивало је све у Југославији, у разним спортовима, а у неким је било без премца и у Европи. Данас се бори за голи живот. Насупрот њега, у другом углу ринга, стоји немилосрдни шампион на овим посторима – беспарица.

И мада дуг Радничког не делује тако опасно – на нивоу је годишње плате левог бека Црвене звезде или Партизана (око 12-13 милиона динара) – он га доводи у безизлазну ситуацију. О томе су јуче у просторијама друштва на Црвеном Крсту говорили председник Управног одбора Владимир Гајић, први човек Скупштине друштва Душан Ивковић и генерални секретар Мирољуб Дамњановић.

У уводној речи Дамњановић, бивши кошаркашки репрезентативац, подсетио је на славну прошлост СД Раднички које је у сезони 1972/73. било најуспешније у Југославији, пошто је од његових седам клубова чак пет било првак државе:

– Преживели смо и велике изазове деведесетих, па и пре осам-девет година када је било покушаја да се овом нашем простору промени намена.

Гајић је отворио причу од болној садашњости:

– Прошле године је изабран Управни одбор с младим људима пониклим у Радничком. Успели смо да смањимо дугове, неке и да репрограмирамо, али остала је блокада рачуна због дуга између 10 и 15 милиона динара комуналним предузећима.

Када је пре годину и по изабран за председника Скупштине Душан Ивковић, селектор кошаркашке репрезентације, многи су помислили да ће својим ауторитетом да „испегла ситуацију“. Спречио је да се 43 ара на којима Раднички живи скоро седам деценија претвори у „нешто друго“, али остао је дуг комуналним предузећима.

– Прихватио сам ову одговорну функцију кад су ме обавестили из Спортског друштва да постоји опасност да овај простор промени намену и да Раднички једноставно нестане, – казао је Ивковић и нагласио да не би волео да се његов апел протумачи као било какав напад на било кога. – Обећао сам да ће Раднички да остане то што је био, на овом месту на којем се и прославио, и да ће имати ову некретнину што се каже „један кроз један“. Обећао сам и да ћемо ово да сачувамо и оплеменимо, јер наших 13 клубова мора да живи.

Истиче да Раднички не тражи статус какав имају „они који дугују десетине милиона евра“, али и да се не мири с тим да „надлежним институцијама“ буде задња рупа на свирали:

– Жиро рачун нам је блокиран, прети нам искључење грејања и струје. Али, тушираћемо се хладном водом ако треба. Пошто је ово земља спорта рачунамо да Раднички може да пружи још много тога српском спорту. Звезда и Партизан јесу највећи и држави најбитнији, али ако такав приступ буде званична политика у спорту, бојим се да ће све више бити догађаја који пуне новинске ступце, а не би требало да буду део спорта. Није ово прозивка Звезде и Партизана, али био би ред да и ми добијемо макар мали део колача.

А. Милетић

-----------------------------------------------------------

Град надлежан за „крсташе”

„Крсташи” су захвални што су лепо дочекани у Општини Звездара, међутим, кажу да тешко отварају врата неких других институција. Од разговора у Министарству омладине и спорта су очекивали више, али Драган Атанасов, заменик министра у том министарству, каже да је оно протеклих година помагало Радничком у свом делокругу, кроз разне програме:

– Град Београд је адреса на коју треба да се обрати Раднички. Министарство нити може, нити сме да покрива дугове клубова и спортских друштава, али може да финансира програме невладиних организација и друштава. Један такав конкурс је отворен прекјуче и Раднички може да аплицира.