Оштар напад на кинематографију

Суштина сусрета са министром културе јесте у нашем предлогу да се, по најхитнијем поступку, већ на следећој седници владе, покрене питање изузимања „Авала филма” из ликвидационог поступка који је сада на снази – рекао је јуче за „Политику” Дарко Бајић, председник у УО Филмског центра Србије (ФЦС), објашњавајући на чему се темељи стратегија ФЦС за спасавање „Авала филма”.

Бајић сматра да је најбитније да се разреши ситуација око, скоро 30 година старог проблема, „Авала филма” као куће која је производила велики број филмова у Србији, и створила значајан део културне баштине наше земље

Основни разлози за то су, како додаје, два закључка које је Влада Србије донела, први 29. децембра 1999, и други, 14. фебруара 2003, којима се прецизно наводи да држава постаје већински власник „Авала филма”. Ликвидација се не може спроводити над друштвеном имовином – каже Дарко Бајић.

Како је писао наш лист, ових дана обелодањено је да стечајни управник „Авала филма” покреће продају преко 250 српских филмова, што наш саговорник оцењује као оштар напад на кинематографију.

– Све ово је последица тога што је српски филм у једном тренутку постао небитан део наше културе. Због непостојања система, филм је остао на улици, на дну провалије. У разговорима са министром културе наилазили смо на разумевање, али и неразумевање. Ово је прави тренутак да се седне за сто и обезбеди право на рад филмских радника Србије, јер „Авала филм” мора бити изузет од ликвидације, као и сви филмови који су створени у њему – сматра Бајић.

Учесталим нападима на филм, сматра наш саговорник, највише ће страдати људи који своју егзистенцију заснивају на снимању филмова у Србији. Уколико се, пак, изгради систем функционисања кинематографије, Бајић истиче да бисмо могли да будемо један од лидера на Балкану и у Европи, будући да млади постижу значајне резултате, а наши филмови добијају награде у иностранству.

Говорећи о продаји филмова, Бајић напомиње да нашим Законом о ауторским правима овај проблем није довољно покривен.

– Закон о ауторским правима донесен је без консултације са филмском сценом Србије. Могло би да се покрене и питање реституције филмова „Авала филма”, јер аутори и њихове породице имају право на те филмове који су рађени у условима социјалистичког система...

Помињући и невеселу судбину „Дунав филма”, који је завршио у рукама увозника пелена и чоколаде, као и све што се дешавало последњих двадесетак година са биоскопском сценом Србије, Дарко Бајић наглашава да су сви ти догађаји довели до исхитрених изјава из Министарства културе, које је српској кинематографији дало нулу из владања.

– Кинематографија је била спорадично суфинансирана годинама. У ФЦС-у настојимо да створимо систем који ће омогућити да филмска сцена може да планира своју производњу. Можда најалармантнији податак је да је, због непостојања добрих техничких услова, преко 40 милиона евра отишло из Србије на постпродукцију у земље окружења. Кроз своје социјалистичке филмске куће, те земље су успеле да створе технички базу да се постпродукција тона и слике ради са њиховим домаћим ресурсима. Средства се тако не одливају, остају у кинематографији те земље и омогућавају да она прати све техничке иновације која иначе мора да прати – истиче Бајић.

Омогућавањем повратка 20 одсто средстава страним копродуцентима који улажу у српски филм или снимају у Србији, наш саговорник сматра да би Србија привукла већи број копродуцената.

– Тиме би филмска индустрија стала на ноге и као посебна грана у наредних пет-шест година доносила би довољно пара за функционисање биоскопских мрежа и представљање Србије на филмским фестивалима у свету. Поштујући Закон о култури и Закон о кинематографији, ФЦС изабрао је уметнички и стручни савет, расписао конкурс за суфинансирање нових филмова у Србији, као и јавни конкурс за директора ФЦС-а, али стратегија спасавања „Авала филма” остаје као један од најважнијих задатака нашег стручног савета – каже Дарко Бајић.