Кo то тамо свађа Србе и Албанце

Често у новинама наиђем на вести о збивањима у Бујановцу, мом родном месту, (које сам напустио 1955, са 15 година) а које се углавном тичу односа између Срба и Албанаца. Срби замерају Албанцима да су освојили власт на нерегуларним изборима, да су им укинули градску славу, да их отпуштају с посла и запошљавају своје кадрове, да мењају називе установа, покушавају да промене називе улица, да на установама и приватним кућама истичу заставу државе Албаније...

Албанци замерају Србима (мисле на власти у Београду) да им ускраћују слободан пролаз ка Косову, чак су спровели референдум за отцепљење од Србије и припајање Косову. Траже да им се признају дипломе добијене на Косову, траже оснивање факултета на албанском језику, смета им присуство жандармерије и војске....

Све ово сам помињао према сећању, можда је нешто и нетачно. Али тачно је то да и једни и други живе лоше. Незапослени су, а и они који раде имају ниска примања, или и то што им припада добијају са закашњењем. Редовна примања имају само запослени у установама које су на буџету. Хтели не хтели, излаз из тешког стања траже у пољопривреди, у надничењу, шверцу, црном тржишту, исељавању, или у чекању да им већ исељени рођаци пошаљу коју цркавицу.

Слична ситуација је и у суседном Врању, Хану, Сурдулици, па све до Хоргоша, али само у Бујановцу су Србима криви Албанци, а Албанцима Срби.

Сећам се свог детињства, 1950, тада се такође живело од пољопривреде, занатства (тишљери, опанчари, јужари), од садње и примарне обраде дувана, чувала се стока, краве, биволице, свиње, овце. Били смо сви сиромашни и Срби и Шиптари(Албанци) и Цигани (Роми) и није било никакве нетрпељивости.

Бар је ја нисам осећао. У разреду, од нас 35 деце, била су два Албанца и једно Циганче, али они нису били Албанци и Циганче, већ Сабедин, Абедин и Меке. Са Сабедином сам делио клупу у прва четири разреда основне школе.

Нетрпељивости није било ни међу одраслима. Сећам се да сам са дедом и бабом ишао у Велики Трновац, код неког Мемета, који је живео поред реке и имао велико стадо оваца. Тај деда Мемет није имао деце па је одобравао све моје несташлуке.

Касније је он усвојио једног мушкарчића, звао се Весел, који је, кад је одрастао, продавао овчије млеко посластичару Абазу, Горанцу, који је у нашој кући држао посластичарницу ,,Звезда”.

Сећам се да је мој деда пријатељевао са још једним Шиптаром (Албанцем) из села Лучане. Звао се Љата, дружили су се јер су обојица били ловџије, а Љата је имао и много добре загаре (ловачке псе).

Док су њих двојица ловили по околним брдима ја сам се са његовим унуцима, поред Мораве, играо на његовом имању, које је имало велика орахова стабла.

Деда је сарађивао и са Циганима (Ромима) јужарима, јер их је повезивао исти занат. Нарочито са једним који се звао Џемко, са чијим сам сином Меке ишао у исти разред. Памтим да сам у њихову кућицу, готово страћару, ишао с дедом и бабом на њихову славу Ђурђевдан.

Не живим у Бујановцу, али кад упоредим сећање из детињства са сликом коју добијам читајући дневну штампу осећам се прилично разочараним.

П. С. Ко год да их свађа, лоше је и за једне и за друге, док корист од тога има неко трећи.

Пензионер из Београда