Ko to tamo svađa Srbe i Albance

Često u novinama naiđem na vesti o zbivanjima u Bujanovcu, mom rodnom mestu, (koje sam napustio 1955, sa 15 godina) a koje se uglavnom tiču odnosa između Srba i Albanaca. Srbi zameraju Albancima da su osvojili vlast na neregularnim izborima, da su im ukinuli gradsku slavu, da ih otpuštaju s posla i zapošljavaju svoje kadrove, da menjaju nazive ustanova, pokušavaju da promene nazive ulica, da na ustanovama i privatnim kućama ističu zastavu države Albanije...

Albanci zameraju Srbima (misle na vlasti u Beogradu) da im uskraćuju slobodan prolaz ka Kosovu, čak su sproveli referendum za otcepljenje od Srbije i pripajanje Kosovu. Traže da im se priznaju diplome dobijene na Kosovu, traže osnivanje fakulteta na albanskom jeziku, smeta im prisustvo žandarmerije i vojske....

Sve ovo sam pominjao prema sećanju, možda je nešto i netačno. Ali tačno je to da i jedni i drugi žive loše. Nezaposleni su, a i oni koji rade imaju niska primanja, ili i to što im pripada dobijaju sa zakašnjenjem. Redovna primanja imaju samo zaposleni u ustanovama koje su na budžetu. Hteli ne hteli, izlaz iz teškog stanja traže u poljoprivredi, u nadničenju, švercu, crnom tržištu, iseljavanju, ili u čekanju da im već iseljeni rođaci pošalju koju crkavicu.

Slična situacija je i u susednom Vranju, Hanu, Surdulici, pa sve do Horgoša, ali samo u Bujanovcu su Srbima krivi Albanci, a Albancima Srbi.

Sećam se svog detinjstva, 1950, tada se takođe živelo od poljoprivrede, zanatstva (tišljeri, opančari, južari), od sadnje i primarne obrade duvana, čuvala se stoka, krave, bivolice, svinje, ovce. Bili smo svi siromašni i Srbi i Šiptari(Albanci) i Cigani (Romi) i nije bilo nikakve netrpeljivosti.

Bar je ja nisam osećao. U razredu, od nas 35 dece, bila su dva Albanca i jedno Ciganče, ali oni nisu bili Albanci i Ciganče, već Sabedin, Abedin i Meke. Sa Sabedinom sam delio klupu u prva četiri razreda osnovne škole.

Netrpeljivosti nije bilo ni među odraslima. Sećam se da sam sa dedom i babom išao u Veliki Trnovac, kod nekog Memeta, koji je živeo pored reke i imao veliko stado ovaca. Taj deda Memet nije imao dece pa je odobravao sve moje nestašluke.

Kasnije je on usvojio jednog muškarčića, zvao se Vesel, koji je, kad je odrastao, prodavao ovčije mleko poslastičaru Abazu, Gorancu, koji je u našoj kući držao poslastičarnicu ,,Zvezda”.

Sećam se da je moj deda prijateljevao sa još jednim Šiptarom (Albancem) iz sela Lučane. Zvao se Ljata, družili su se jer su obojica bili lovdžije, a Ljata je imao i mnogo dobre zagare (lovačke pse).

Dok su njih dvojica lovili po okolnim brdima ja sam se sa njegovim unucima, pored Morave, igrao na njegovom imanju, koje je imalo velika orahova stabla.

Deda je sarađivao i sa Ciganima (Romima) južarima, jer ih je povezivao isti zanat. Naročito sa jednim koji se zvao Džemko, sa čijim sam sinom Meke išao u isti razred. Pamtim da sam u njihovu kućicu, gotovo straćaru, išao s dedom i babom na njihovu slavu Đurđevdan.

Ne živim u Bujanovcu, ali kad uporedim sećanje iz detinjstva sa slikom koju dobijam čitajući dnevnu štampu osećam se prilično razočaranim.

P. S. Ko god da ih svađa, loše je i za jedne i za druge, dok korist od toga ima neko treći.

Penzioner iz Beograda