Афричка лекција за ресавску школу

Често сам слушао да смо део Европе и да се нас Африка не тиче. Разлике, наравно, нису занемарљиве. Подсахарска Африка је најсиромашнији део света и човек је навикнут да очекује застрашујуће слике беде и људске деградације.

Постоје, међутим, и неке битне сличности због којих нам тамошња искуства могу бити корисна. Наиме, и афричко ,,прилагођавање”, које је почело почетком осамдесетих, и српску транзицију водили су одликаши из неолибералне ,,ресавске школе”.

Нестрпљиви и самоуверени реформатори углавном су преписивали западне законе и правила. Руководили су се реторским питањем: ,,Ако нешто може у Немачкој, зашто не би могло у Србији”, што на први поглед делује кудикамо рационалније него када су слична решења примењивана у далекој Африци.

Али преписивање ни у овом случају није дало очекиване резултате. Добили смо, с једне стране, гомилу скупих правних фикција и институционалних љуштура у којима углавном станују корупција и партијски или крвни сродници.

С друге стране, појавио се велики број фрустрираних и разочараних интелектуалаца и активиста склоних да проблем виде искључиво у примитивним и заосталим грађанима.

Није мало оних који су закључили да је Србија једно страшно и непоправљиво место. Позивајући се на законе и процедуре које савршено функционишу у Немачкој, многи су закључили да се то ,,у цивилизованим државама увек тако ради” и да смо ми ,,далеко од неке цивилизованости”, како, на пример, тврди социолог Јово Бакић.

Београд је, наравно, много ближе Франкфурту него Киншаса, град у који су ,,цивилизовани” Европљани обично смештали срце таме и престоницу нецивилизованог света. Али друштвене и културне околности су и у Африци и на Балкану битно другачије од оних на Западу.

Зато су многа чак добронамерно пресађена решења често бивала одбачена као страно тело, што је неретко узимано као довољан разлог да се две другачије цивилизације изједначе с недостатком цивилизације.

Осим што дају повода за расистичке стереотипе, афричка искуства могу да послуже и за препознавање важности контекста и историје. Оно што функционише веома лоше у непогодним околностима у Трећем свету, што у Африци често делује или сасвим бесмислено или као нека бизарна карикатура, може имати боље резултате у мање неодговарајућем контексту Балкана, ,,Друге Европе”.

То, међутим, не значи да ће клониране институције или преведени закони овде профункционисати ,,како треба”, онако како делују у западним срединама које су их обликовале по сопственој мери. Штавише, оне се у другачијим околностима могу показати крајње контрапродуктивним.

То, наравно, не значи да фасцинацију западним моделима треба заменити опсесивном потрагом за аутентичним решењима. Многи од нас се сећају ,,Шуварових школа”, да нисам завршио факултет и даље бих био ,,техничар за механику чврстих тела”.

Али, исто тако, не треба губити из вида да земљама у којима се и данас живи све боље, и у којима се не бележи само фиктивни (економски) раст, не руководе некреативни ресавски умови. Успех псеудокомунистичке Кине и турбокапиталистичког Сингапура се у великој мери темељи на критичком односу према западним моделима и наводно универзалним решењима.

Покушаји формулисања ,,источне” алтернативе Европи у Србији нису били ништа продуктивнији од махања афричким бауком. Али, ако им приступимо на прави начин, депресивне афричке лекције могу бити корисне колико и инспиративни азијски примери.

Оне нам могу помоћи да формулишемо алтернативна решења која ће наш фрустрирајући ,,европски пут” учинити мало лакшим, бржим и удобнијим.

Факултет за медије и комуникације, Београд