Нафта ће одређивати будућност Русије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Са 12 одсто светске производње нафте, исто толико њених резерви изван Блиског истока и 22 одсто производње изван ОПЕК-а, Русија је витални елемент глобалне енергетске сигурности, што јој омогућава да остане и светска сила која заузима највећи географски простор на планети распрострт преко чак 11 временских зона.

Међутим, у контексту технолошке револуције коју је у последње три године, пре свега у Америци, донела такозвана чврста нафта, њено добијање из шкриљца, што је многа донедавно непродуктивна налазишта учинила веома издашним и високопрофитабилним, питање је каква је енергетска будућност Русије, с обзиром на то да њена економија, па и њен политички систем, увелико почивају баш на нафти, али и гасу као њеној допуни.

„Русији не понестаје нафте, понестаје јој јефтине нафте”, главна је теза Тејна Гастефсона, енергетског консултанта и професора универзитета „Џорџтаун” који се руском нафтом бави већ 30 година, перфектно говори руски језик и кључне актере тамошњег нафтног сектора познаје лично.

Русија је у последње две деценије углавном експлоатисала оно што јој је у наслеђе оставио Совјетски Савез, али на тим џиновским налазиштима, махом на западу Сибира, природа чини своје: она се полако исцрпљују: тамошња производња је у опадању још од 2007 (мада се укупне количине руске нафте прошле године биле веће за 1,6 одсто у односу на претходну).

„Следећа генерација бушотина ће бити знатно скупља за развој и експлоатацију, јер се нова нафта налазе на местима која су хладнија, дубља, удаљенија, геолошки сложенија и технолошки далеко захтевнија од било чега са чиме су се досад суочавали руски нафташи”, рекао је на трибини у вашингтонском институту „Вилсон” Гастефсон, који је недавно објавио књига „Коло среће: битка за нафту и моћ у Русији” у којој анализира историју руске нафте од слома Совјетског Савеза до данас и њене перспективе.

За разумевање ситуације са руском нафтом неопходно је, по професору Гастефсону, подсећање на њену постсовјетску историју. Током деведесетих слаба руска држава омогућила је нафтној индустрији да се реструктурира, приватизује и почне модернизацију. Обнова јаке државне власти коју је донео одлазак Бориса Јељцина и долазак Владимира Путина у првој деценији овог века тај тренд је преокренула: држава је повратила контролу над нафтом. Кључни догађај у том погледу, прекретница и за Путина и однос државе и нафтне индустрије, била је афера „Јукос” и хапшење нафтног олигарха Михаила Ходорковског.

Друго лице тог процеса јесте то да је Русија од нафтних прихода данас много зависнија него у совјетској ери. Нема другог сектора у земљи који је у толикој мери виталан за просперитет Русије. Нафта у том погледу нема алтернативе: нафта ће, тврди професор Гастефсон, у догледну време одређивати будућност Русије.

По подацима које је изнео, нафта је 2001. у приходима од руског извоза учествовала са 34 одсто, а 2011. са 52 одсто (плус 12 одсто од гаса). Ова два енергента у буџет Руске Федерације уносе 49 одсто његових пореских прихода.

Нови контекст је да ће, због демографских трендова и свега другог, трошкови руске државе расти, а профит који убира од нафте, опадати. Највећи део нафтне добити биће неопходан самој индустрији за сопствену модернизацију.

„Комбинација растуће зависности од нафте и опадајућих приноса од ње водиће ка заоштравању политичких сукоба и споријем економском расту, па и потенцијалној дестабилизацији друштва”, сматра Гастефсон. „Ни држава ни нафтна индустрија нису најбоље припремљени за долазеће изазове, јер ни фискални систем ни регулаторни механизми не подстичу иновацију и модернизацију. Моја прогноза је да ће већ од 2015. нафтни приноси почети да опадају. Највероватнији сценарио је постепено опадање руске нафтне продукције до 2020, а поготово између 2020 и 2030.”

Какву улогу у свему има међутим руски гас, који је чешће у вестима?

„Гас је био подједнако кључан за опстанак и развој Русије у постсовјетској ери као и нафта, али на други начин”, образлаже Гастефсон.  „Док се три четвртине руске нафте извози  – кад је реч о гасу, с обзиром на то да је и данас, као у совјетским временима, главни погон економије и важан елеменат социјалне политике (грејање становништва), одмах после осамостаљења Русије направљена је другачија погодба. Јегор Гајдар, главни реформатор у време Јељцина, шефовима ’Гаспрома’ је рекао следеће: на сваких пет молекула гаса које произведете, четири морају да буду испоручена домаћем тржишту, без обзира на то да ли ће вам бити плаћена или неће (а током деведесетих углавном нису). Пети молекул можете да извезете. Може се слободно рећи да и данас ’Гаспром’ просперира од тог петог молекула.”

„На томе је у Европи направљен велики бизнис”, оцењује амерички стручњак. „Виктор Черномирдин је својевремено био тај који је у гасном извозу максимално елиминисао стране посреднике, како би главницу профита задржала Русија. Руски гас је у ствари једна успешна прича.”

------------------------------------------------------------------

Јужни ток

На питање „Политике” да прокоментарише економску оправданост изградње нових гасовода за транспорт руског гаса у Европу, професор Гастефсон каже: „У Совјетском Савезу постојао је јединствен систем производње и транспорта гаса. Кад се СССР распао, створена је нова ситуација: производња је остала у Русији, а транспорт у Украјини, што јој је дало велики утицај и моћ да уцењује Москву, из чега је проистекао велики руско-украјински спор.”

„Реакција ’Гаспрома’ на то била је гасоводно заобилажење Украјине. „Северни ток” и „Јужни ток” су резултат те стратегије. Сада се стигло дотле да је украјинско уцењивање елиминисано, а колатерални резултат је да је украјински гасовод, који је свих ових година ’Гаспром’ неуспешно настојао да откупи, данас у суштини безвредан. „Јужни ток” је делимично и резултат жеље Русије да матира стратегију ЕУ која настоји да у снабдевању гасом заобиђе Москву. Реч је дакле о обостраној геостратешкој игри”, каже Гастефсон.